Тема месеца јануара: ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
Песма о божићњем походу
Време је да се пође! Јесмо ли сви на окупу? Пазите, зима је оштра!
Јесте ли се добро обукли? Овамо рукавице, шалове, кушаке и огртаче, и још штошта!
Утулите лампу, и за мном! Ја ћу напред, познајем пут и у мећави.
Предводићу вас, а ви за мном, и нек се нико важан не прави.
Лампа је угашена, и сад смо, крај ватре која се гаси, невелика црна гомила,
Они с којима сам везан крвљу, и они с којима ме је љубав спојила,
Старац са старицом, слушкиње и младићи, мајка што децу приправи,
Праведник који је понео сав терет дана, и радник који се прикључује у задњем часу,
Не могу, у мраку, да вас пребројим, ал’ рекло би се и неки непознати да ту су.
Ако се ко од мртвих прикључио, тад, рођаци драги, добродошли!
Не бојте се, синоћ смо се сви исповедили, и на поход чисти смо пошли!
Сви, сем оних који и верују и сумњају, па ми се о, чуда! –
Прикључише из пријатељских побуда.
Крећем, ко путујући певач, с дугачким штапом, хоћу да
Отпевам песму божићницу, на сав глас, како знам и како ми се удеси,
Речи ће, на махове, долазити саме; засад имам један једини стих у кеси.
Ако ми усфали слик, онда ћемо, богме, без рима!
Ако ми стихови не корачају право, то не значи да у њима стопа не има;
Само су мало испред мисли, пипају, као штап пред невиделцем.
А ни пут није баш лак, треба се носити с целцем.
Напред, с Божјом помоћи! Радосно срце у свему за радовање налази повод.
Ако вам се моја песма не свиђа, не мари! ја ћу је певати све докле траје поход.
Четвороструко Алилуја, са неумом, не са крекетом! и Реквијем! У мраку, све су стазе
Пуне народа: то хришћани, одасвуд, у Витлејем полазе,
Па и ми, овако малобројни, сачинисмо свој вод.
Тек што прекорачисмо праг, цело се небо с очима нашим сједини!
Милиони боцкавих звезда, и Млечни пут, у средини.
На челу светковине, небо просветљава друга небеса.
Звездани свод, под широком одеждом, Божију славу претреса.
Муња! Цела небеска војска је на ногама, у редовима од пет и шест, гази изнад нас:
Глориа ин еxцелсис! Безбројни измешани народи певају у један глас!
Звезде, у скуповима од пет и шест, ал’ најлепша међу њима једна је!
Духовна кугла, окачена над кровом свете Стаје!
Посуда посвећене светлости, коју нам несумњиви анђео даје.
А ти, Витлејеме Ефратски, вароши Воза и Давида,
Свакако ниси најмањи град што се у Јудиној земљи сазида,
Из утробе ће твоје, ноћас, доћи Спаситељ човека!
Да му објаве име, многи су ка теби приспели из далека.
Какав сјај по улицама! гужва, и неред, трговина, дар-мар!
Попис целе земље спроводи Август, цар.
Блудног Сина, који банчи с Финансом и са Узником,
Певачице, у крчми, забављају музиком.
Ту свако сем Небеског цара, добија оно што жели.
Јадни Исусе, за тебе затворени су сви хотели!
Ено их, траже преноћиште: ено смерне Марије, на магарцу, ено Јосифа,
А крчмар, чим види трудну жену, грдњу на њих осипа!
Гура, пешкиром, Марију, да приступи пречи је.
А свети Јосиф нема на глави ореол, већ капу од коже зечије.
А ми, који немамо новца за пијанчење, сад морамо
Оставити, десно, град, и поћи лево, онамо
Путем што води до пустиње, преко општинске ливаде
Траговима животиња које Левитска за јестиве признаде.
Скренимо, прво, на углу, код плуга и дрљаче, и, после неколико корака,
Видећемо рупу у земљи, испод Аврамовог лужњака.
То је ту.
Сачекајмо да поноћ објави своју посету.
Још који минут и завршиће се дуго чекање за нас.
Истекле су адвентне недеље, Божић почиње данас.
Ходие луx иллуxит нобис, цоели фацти сунт меллифлуи.
Овде, из ове тачке, почиње вечност да струји,
Ту Реч, у нама почиње, као што се, у Почетку, са Богом рекла!
Наше биће учествује у чистом чину порекла!
Милости, већа од греха! Обећање, преображено у том поступку!
Тајно троструког рођења, којој служимо службу троструку.
Ево где се истинита Реч најпре нашем оку јавила,
Положена на плаштаници, како прописују правила.
Поноћ је. Наставите, и уђите. Од овог призора
И најтврђе срце узбудити се мора.
Како да га не волимо, кад он нас толико воли? Како да човеку
Пред тим сиротим дететом сузе, одједном, не потеку?
Има ли неког да сумња, нек се издвоји из нашег мноштва,
И нек прегледа овај лист на којем сам, од Мојсија до данас, пописао сва пророштва.
Данас смо добили дете, та нејач је данас рођена:
Давидов изданак и цвет из Јесејевог корена.
Самог је Давида породила Девица безгрешна, пресвета!
Ево плоти наше плоти, што је створисмо, и ево Са-Богом-Детета,
Враћа нам оно што Сатана од нас оте у давна времена.
Предивни, Саветник, јаки Бог, Отац-Будућег-Века, Кнез Мира, Његова су имена.
Продужите, и уђите, а ја остајем ту, на ливади.
Ал’ свако нек прво за Исуса спремљен поклон извади.
(Досита је рођен, што потврђује бакарна звезда, која се и данас каткад зажари
На месту где, са бајонетом на пушци, турски војник стражари.)
Затим покуцајте, и мајке најпре нек ступе,
Пред Мајку, која држи новорођенче, а очи су јој пуне млечности скупе,
Незналица нек донесе незнање, грешник своје преступе,
Нек дође чиновник који се ничему не нада, писац који схвата да је без дара,
Блудник чије се срце за чедност, наједанпут, отвара,
Официр нек донесе орден, удовица прстен венчани,
Старац животопис с упијачем на претпоследњој страни.
А ја, који имам само оно што ми ви дадосте, и који вас приведох под овај храст,
Остајем напољу, у мраку – јер у служењу је моја част,
Као што, док Бог говори, Мојсије пред Горућим грмом чека,
Тако ћу, дубоко срећан, и ја гледати издалека
Затворена врата кроз која проблескује сјај млека!
Поздрављам те, жено која клечиш у слави, ти, између свих живих прворођенице!
Зачета си пре него што се на земљи јавише први бездани.
С тобом се први пут у небу беспорочна светлост обзнани!
Док се крстио над понором, Свемогући је гледао Твоје лице,
Које носим у срцу, љиљане високи и пречиста Девице!
Свог си створитеља донела, одњихала га испод бедренице;
Сестра наша, Марија, поверова, и жена окружи човека, и ево већ се пропиње
Мали голи створ, и шћућурен на грудима Богородкиње!
Он је син Бога Оца и Старца; његово је Царство, и његов Амин, на крају!
Заспи нас утехом, о премудри Божански Рају!
И он је, овако, у вечности за Твојим млеком вапио.
„Сестро, голубице чиста, отвори, да бих се напио!“
Ти изручи човека Богу, царска распечаћена Капијо!
Душо ноћних бујица, пуна неизрецивог сагласја,
У теби сребро голубице кроз нежно злато засја!
Уто се неодређен жамор разли преко поља и њива.
На земљи одјекну крик, са неба песма жива.
Пастири, са штаповима, и стадом (и Цркву, тако, повешће)
Слушају Анђела који им доноси добровешће,
Слава и Мир! јечи кроз небо и кроз поље,
Слава Богу на висини, а на земљи мир међу људима добре воље!
Чак и до блудника, огрезлог у грех, та музика је доспела:
Устаје, хтео би да види, ноктима гребе окно бордела.
Полазе пастири, и земља, иза њих, с рекама, са брдима,
Газе у ритму гајди, а најстарији, међ њима
Снажно, обема рукама, добош тресе и цима!
Народи! Острвља; несрећни народи, чујте! Сви ви, којима се нешто нажао учини!
Сломљен је тврди Израиљ, Божији пламен слободно њише се по пучини.
Роди се светлост за оне који беху у смрти и помрчини.
„Ко онда, у дан Мадијана, сломићу силнички јарам који вам плећа таре,
Дадоше вас будзашто, говори Господ, а ја ћу вас откупити без паре.
Не бој се, црве! Нисам те заборавио. Може ли мајка заборавити сина свог?
Ако и може, ја нећу, вели Свемогући Господ Бог.
Без накнаде ми одведоше народ. Кад, у којој пригоди?
Нећу допустити да ми земљом газе гадови и изроди.
Робе, устај из прашине, и почуј моје име, јечи по свету целоме:
Ја, који те дозивах, вели Господ, стигао сам, ево ме!“
Анђели Персије и Грка! Анђели Рима! Анђели северног леда и морских испарења!
Пастири слепих народа у ноћи! Судеоници горког бдења!
Ко повик што га војници предају један другом, исто, вечно питање
Са краја на крај света надире у свитање!
Ко кад се онај нижи од ђакона – а овај је испод калуђера – благослови,
И пође према првом заређенику, и с поштовањем га ослови,
Ставивши руке на рамена, и образ приљубивши уз образ:
Тако сад гласник походи тамнице и јавља да су скинути катанци и да је отворен пролаз.
А потом, у диму злата и ватре, од свештеника који служи уз олтар, на зачеље
Креће поворка, предвођена кадионицама и трубама, обучена у одоре најбеље,
Гласник ступа на амвон и јавља свеопште јеванђеље!
„Рођено је божанско Дете!“ и ви тамо почујте! каква је то песма међ вама?
Ви, Сатри, које Пакао и даље држи у својим међама!
Благослов је примила тамна жила у цвету, чак и она.
Тресе се Дрво живота, и дрхти плод до краја свих еона:
Девица предаје дивног мушкарца у руке Симеона!
Радујте се, мајке и часни старци, преци Исусови! Радосни сви смо:
Из кости ваше кости изиђе Осветник, како предсказа Писмо.
Кроз све мртве, чији врх си ти, жилама и гранама
Земља дрхти и ври, земља се отвара, дубоко, до Адама!
Дижу се гласови из црних тамница, јече простори:
Сине, најзад си нам дошао! Док Живи не отвори
Пролаз до предворја Смрти, коју Он сам не створи,
Па, претходећи Души-Богу, у суботу, у дан силаска, Анђео
Страшним ударцем лупа у врата, и јечи сав предео!
Дан, који никад неће престати, ускоро над пустињом грануће:
Прва година милости и спасења, прво хришћанско раздануће!
Бог је ту, заувек, са нама, сишао је, ено га!
Под условом да будемо с њим, па ни то! Ал’ ми смио кратка даха, и неслога
Већ у нам нараста, и опет чинимо зло, ал’ знамо, у ковчежићу је оно
Праштајуће срце, које нам је толико склоно!
Божић, уистину Божић, најчистије злато, које још није најела природа.
А сутра ћемо – јер тако мора – поново служити грозног Ирода,
Вратићемо се у своје радње и у чиновничке фотеље;
Ја остајем у божанској радости, попут Јосифа дрводеље,
Гледајући пред собом то дете, Господа нашег, што га је ставила на крила
Мајка наша, Марија, која је све ствари дубоко у срцу сакрила.
Пол Клодел (превод са француског Милован Данојлић); из књиге Пол Клодел, Оде, СКЗ, Београд, 1988.
Пол Клодел (1868-1955), млађи брат вајарке Камиј Клодел, припада кругу песника изразито религиозне инспирације, тзв. католичким песницима. Ова струја се формира у француском песништву, пре свега, на прелазу из деветнаестог у двадесети век, као једна од формација постсимболистичке епохе. Репрезентативан и обиман избор из Клоделовог песништва доступан је на српском језику у наведеном преводу Милована Данојлића.
Клодел је веома значајан и као драмски писац. Нашој публици представљен је први пут 1962. године у Атељеу 212 са комадом Размена, који је поставио Предраг Бајчетић по преводу Рашка Димитријевића.