Тема месеца јануара: ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
Зимске песме
Изнад поља најзад пада мрак
и бол снега са небом плови.
Најзад полетеше гаврани,
крила лепећу као људска срца.
У честару крај пута гомила се тмина
да још мало причека.
Потом, потиснувши у страну белину,
црна каљуга лагано се слеже.
Опет шкрипе санке. Тихи долазак
овде кочијаш слави с колима сена,
ућутао,
да не би љутио
ноћ младу десет хиљада година.
Јан Скацел (превела с чешког Бисерка Рајчић)
Из књиге Јан Скацел, Јесен с мртвим јастребом, КОВ, Вршац, 1998.
Јан Скацел (1922-1989), чешки песник и критичар рођен у Моравској. Након студија живео у Брну, где је од 1963. до 1968. уређивао часопис Хост ду дому (Гост у кући), један од најзначајнијих чешких часописа после рата. Од 1968. живео од поезије за децу и превођења. Будући да његова поезија није била друштвено ангажована, слабо је објављиван у самиздату. Након Плишане револуције добија значајне европске награде, пре свега захваљујући преводима на енглески и немачки језик. Пред крај живота сматран је за највећег чешког песника и био је један од озбиљних кандидата за Нобелову награду.
Објавио књиге песама: Колико прилика има ружа (1957), Шта је остало од анђела (1960), Час између пса и вука (1962), Туга (1965), Прутићи (1968), Давно просо (1981), Нада с буковим крилима (1983), Одливци у изгубљеном воску (1984), Ко у тмини вино пије (1988).