Тема месеца јануара: ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
Проблесак
Чујеш ли звук у тами густој:
Тиха је харфа ваздушна
Кад поноћ окрзне је успут
И прене жице иза сна.
Час трептај потресних јој звука,
Час нагло тајац разастрт,
Ко да се ропцем њина мука
Одазива, пред саму смрт.
На дашак најмањи зефира
Стреса се струна плашљива…
Чини се – анђеоска лира
На небу тужи, прашњава!
О, тад и душа наша с круга
Земнога – лети бесмртном!
И прошлост као мртвог друга
Грлили бисмо безмерно.
И како нам је вера жива,
У срцу сунце припекло!
Ко да је, река невидљива,
Жилама небо протекло!
Ал небо није нама дато!
Губимо брзо горе дах –
Зар божански је огањ зато
Да ништавни га дише прах?
И тек што, придигнути боком,
Тај дивни прекинусмо сан,
Да бојажљиво, мутно око
На трен хоризонт види сав –
Кад отежала глава стаде –
А један зрак јој узе вид –
Стаде – ал не у мир! – да пада,
Већ у сне мучне, у сновид.
Фјодор Тјутчев (1803-1873)
Из књиге: Фјодор Иванович Тутчев, Песме, Време књиге (Стубови културе), Београд, 1994.
Избор и превод Злата Коцић
Фјодор Тјутчев (1803-1873) спада у највеће руске песнике. Његово место унутар руске поезије најчешће се одређује као мост између романтизма прве половине деветнаестог века и модерне руске поезије из првих деценија двадесетог века. Брјусов, Блок, Мандељштам, Пастернак и други велики песници лирско-рефлексивне струје руског симболизма своју основну инспирацију налазили су пре свега у Тјутчевљевој поезији. На његово духовно формирање пре свега је утицало детињство, које је провео у природи. Вишедеценијска дипломатска служба само је продубљивала ту љубав и изоштравала његов унутрашњи вид. Песничко искуство је додатно обогатио преводећи неке од највећих романтичарских европских песника, између осталих Гетеа, Шилера, Хајнеа, Игоа, Ламартина, Бајрона, као и Шекспира. Опхрван тугом због смрти деце и старијег брата последњим годинама живота, био је потпуно равнодушан према све већој популарности своје поезије. На чуђење лекара, свест га није напуштала до последњег тренутка.