ПРОСТОРИ ЈЕЗИКА
ДА ИСТИНУ СНА ЗАСНИВАМО
Само је једном несрећна душа чула
хармонију сфера у милости звука кад
спарина додирну обе стране листа. Потом
се сруши, зелен, преврне непогрешиве и смртне
жилице и отворе, хлорофилом строго надзире
кретање јата. И ако ветар помаже лет птице,
киша помаже земљи, жртвујући се, олакшава њен
успон на небо, чији сјај законе природе снажно
гура споља и изнутра, у распореду целине,
која куља из божанског боравишта, почетка и
обичности, не спорећи величину и важност дана,
али и не подупирући заблуде започете ноћи,
Поезија нам омогућава да истину сна заснивамо
на лажи стварности, не вадећи перо из црног мастила.
Војислав В. Јовановић (1940)
Из књиге Сионски сонети, Поезија, Београд, 1998.
Простори језика, у овом случају простори поезије могу бити и они у сну. Питање је кога лаже лаж стварности, себе или нас?