СКРИВЕНО
Сунце пада на велики бео зид зграде
преко пута, гледам како се удавио
зечић у шољи, црно језерце, гледам
Рука са белом крпом излази на сунце
само рука из мрака, истреса се, и
онда се врати унутра Прозор бео
и осунчан јасан до нежних превоја
свог малтера
Језик се вратио у своја уста
није осетио превоје туђег језика
топлоту аутомобила, остало је
само да замислим
шта сам све могао да урадим
Да сам имао срце огромно и
експлодирајуће
Урош Котлајић (1982)
Из књиге Песме (у штампи).