СКРИВЕНО
*
волео бих да возим трицикл са пецивима дуж проходне
логорске стазе гуше се димњаци пекара бестелесни гар
пада по нељудским прибраним псима желео бих да живим
заштићене змије подамном немају одредишта пресецају море
и остављају ме само са њом
мајка уместо забавног дворишта
спуштају се далековиде сонде и већ је забележено где ме нећете наћи
ракови измамљени из удављених шпиља мреже опремљене ловином
предано и беспрекорно туширане коморе у њима ме нема
њишу ме мајчински бокови и фарови не бележе пут
само лаковерни бог јајне ћелије љубав од које се живи
и неодстрањиво тело жене коју никада не бих одабрао
надам се да ће ме ипак чекати две добровољне курве
пољакиња без достојанства и дугонога нéма црнкиња
склона улози робиње незамењива мајка
два болешљива невесела дечака у изнајмљеном запаљивом стану
догорели гусарски канапи и убојита пластика дечје опонашање смрти
ослобађа се дим из радних кампова нестају сувишни материјали
чак и они имају више избора од мене затвара ме неминовна материца
и док ме ожалошћени прсти буду прекривали
пепељастим снегом сам ћу да одаберем
међу којим зидовима ћу да сагорим
Горан Коруновић (1978)
(из рукописа Расизам)
Говорити гласовима који долазе из зазорних и опсцених позиција, оглашавати се из табуизираних перспектива, наглашавати „мебијусовску“ запретеност љубави и насиља, рађања и нестајања, нацизма и хуманизма, слободе и детерминације… Ка поезији-чудовишту, ка чудовишном у поезији.