SKRIVENO
plav uljani
poraz
time
započinje
njen svileni svlak u
uglu banalan
bog
potpun i zatvoren kao
olimpijski bazen kaplje sa
zidova
neko
mrmlja nikotin udiše
neispavane alke u
mekim medvedima i
pita čemu
istorija kad vodim dečije
pozorište ili
ginem na letovanju u
tunisu slova
žare
ispaljuju gust gumeni
metak koji
se kao
snošaj kao pečeni
turski
pamuk sa bademom
sasvim istopi u
ustima
modrica trepne taj
dodir svojim
plavnim čvornatim
okom iznenada
promenim svet
ostajući pritom
neumereno uslužan ja
gorim
pozajmljujem tkivo
nečijem bolu
Bojan Vasić (1985)
Treba se još jednom zapitati o granicama i načinima razgraničenja između spoljašnjeg i unutrašnjeg, o onim ekstimnim tačkama na kojima najudaljenije spoljašnje, ono univerzalno ili komunitarno, postaju najbliže unutrašnje i sasvim intimno. Iza najličnijih ispovesti često se krije simulakrumska banalnost medijskog prostora, dok iza besmislenog mozaika atomizovanih identiteta najednom izroni odlučno ljudsko lice.