Светски књижевни фестивал FREE THE WORD – Ђерђ Конрад и Драго Јанчар

Поводом 77. конгреса Међународног ПЕН Центра

Ђерђ Конрад (есејиста, социолог, романописац) је један од најбољих познавалаца централне и југоисточне Европе међу европским интелектуалцима. Писац « европске културе, слободе и индивидуалне одговорност », како га представљају, био је један од најгласнијих (и ретких) европских интелектуалаца који су се јавно побунили због напада НАТО-а на Југославију. Његова веза са Новим Садом, са Србијом сеже у време када је као млад писац у Будимпешти 1970-их, завидео својим суседима на слободи мишљења и изражавања, која му се у то време чинила значајном из његове перспективе дисидента који ствара на маргинама комунистичког режима, суочен са забраном објављивања својих дела. Једно време је радио као социолог урбане средине, али је остао без посла након што су га цариници ухватили у покушају да пренесе социографску студију његовог пријатеља Миклоша Харастија коју је намеравао да објави у новосадском књижевном часопису. Са Данилом Кишом и Александром Тишмом, које је лично познавао, дели заједнички духовни простор и сличне преокупације писаца везаних за традицију овог дела Европе. Бројна његова дела су преведена на српски од деведесетих година до данас, од првог романа Посетилац из 1969.године, о беди и маргинализацији у мађарском друштву социјалистичког реализма, преко романа Оснивач града из 1977, Губитник из 1983, Вртна забава и Мелинда и Драгоман, прва два тома његове тетралогије из 1987. године. Написао је и низ социолошких студија и есеја, међу којима су најпознатији Пут интелигенције ка класној власти, која је објављена на мађарском у Женеви 1978. године и Антиполитика (1982) у којима разматра улогу интелектуалаца, питање индивидуалне аутономије и могућност опозиције и указује на еволуцију марксизма. Упркос цензури и забрани објављивања Конрад је наставио да пише, најчешће о насиљу које је обележило историју XX века. После промене режима његове књиге су објављене и преведене на бројне стране језике. Наставио је да пише есеје и романе и постао једна од најважнијих фигура интелектуалног и политичког живота своје земље.
« Покушавам данас да разумем шта су биле протекле четири деценије. Некад користим аналитичку прецизност аутобиографије, а некад симболичку фокусираност », рекао је у једној прилици. Његове последње две књиге, Одлазак од куће и повратак кући и Помрачења сунца, на брду су аутобиографски романи о детињству које је обележено прогоном Јевреја и младошћу на коју је траг оставио неуспео покушај његове генерације да се ослободи совјетске власти 1956. године и комунистичка идеологија која је одредила његову судбину писца осуђеног на изолацију у сопственој земљи. Међу есејима из каснијег периода су: На пупку Европе (1991), Идентитет и хистерија (1995) Југословенски рат (2000), Невидљиви глас (2001) који су преведене на српски. Писао је и филмски сценарио у сарадњи са Петером Бачо, редитељем култног филма Крунски сведок.

Од 1990. до 1993. био је председник Међународног ПЕН клуба, а од 1997. до 2003. председник Немачке академије уметности Берлин-Бранденбург.
Добитник је великог броја престижних европских награда, међу којима је Хердерова награда (1983), Европска награда за есеј (1985), Међународна књижевна награда Стефан Митров Љубиша (1998) Града театра Будве, Награда Франц Верфел за људска права (2007) и Награда Јеврејског савета за књигу (2008). Добио је највиша државна одликовања Мађарске, Француске и Немачке. Почасни је доктор Универзитета у Антверпену (1990) и Новом Саду (2003), за заслуге у области културе, књижевности и развоја демократске политичке мисли.
Сва његова дела на српски је превео Арпад Вицко.

Драго Јанчар је један од најпознатијих словеначких писаца, драматурга и есејиста. У његова најзначајнија остварења спадају романи: Поларна светлост (1984), чија је радња смештена у родном Марибору 1938. године, Подругљива жудња (1993), о судару са америчком културом и Зујање у глави (1998), метафора бивше Југославије кроз истиниту причу о затворској побуни 1970. године због забране гледања Светског првенства у кошарци између САД и Југославије, књига по којој је потом снимљен филм. Јанчар се у својим алегоричним причама бави темама великих политичких ломова који су обележили нашу ближу и даљу прошлост, јер се « историја не може разрешити службеним декларацијама и декретима ». И у последњем роману Дрво без имена, Јанчар призива простор заједничке прошлости која је снажно повезана са садашњошћу. Главни јунак је из бучног тржног центра повучен у подземље, у детињство, уз пијаног оца и његове партизанске другове.
И када оживљава далеку прошлост, као што је случај у романима Галијот и Катарина, паун и језуит Јанчар остаје писац модерног сензибилитета, усресређен на егзистенцијалне проблеме човека. Катарина, паун и језуит, инспирисан романом Маргарет Јурсенар, Црна мена, критичари сматрају једним од врхунаца његовог приповедања. Иако је првенствено романописац, Јанчар је учествовао у стварању савремене словеначке драмске књижевности. У раздобљу модернизма писао је политичке драме, определивши се за политички ангажман, због чега је имао проблема са цензорима у бившој Југославији. Уз Евалда Флисара је најприсутнији словеначки писац на међународним позоришним сценама, а његове драме, попут комада Клементов пад у Копру и романи прерађени за позоришно извођење (Катарина, паун и језуит и Поларна светлост) сматрају се врхунцем словеначке позоришне сезоне. Од 1987. до1991. године био је председник словеначког ПЕН-а.

Његови романи и кратке приче преведени су и објављени на више европских језика. Добитник је Прешернове награде, највећег словеначког књижевног признања (1993), Европске награде за кратку причу у Немачкој (1994) и Хердерове награде за књижевност (2003).