ХЕЛАДА
ОДИСЕЈ ТЕЛЕМАХУ
Мој Телемаше,
Тројански рат
завршен је; ко је победио, не сећам се.
Грци, вероватно; толико мртвих
из куће могу да избаце само Грци.
Па ипак, пут који нас је водио
ка родном дому испаде сувише дуг;
као да је Посејдон, док смо ми тамо
губили време, растезао простор.
Ја сада не знам где се налазим,
ни шта је преда мном. Неки прљав оток,
жбуње, висока здања, гроктање свиња,
запуштен врт, некаква царица,
трава и камење… Мили Телемаше,
сва острва личе једно на друго,
кад човек превише лута, и мозак
већ се збуњује, док броји таласе,
око, помућено хоризонтом, плаче
и водено месо затрпава слух.
Не сећам се како свршио се рат,
ни колико је теби сад година.
Порасти велик, мој Телемаше, расти.
Само бози знају да л’ ћемо се срести.
Ти сад већ ниси она мала беба
испред које сам одгонио бикове.
А можда је у праву он: без мене
ти си сад поштеђен Едипових страсти,
и сни су твоји, Телемаше, чисти.
1972.
Јосиф Бродски (1940-1996)
Превео са руског Милован Данојлић
Из књиге Изабране песме, СКЗ, Београд, 1990.
У години када је напустио матушку, Бродски је оставио иза себе и ову песму, са класичном темом, и великом, огромном тугом у њој.