MEDITERAN
POSVETA
Podne, riđe mu zveri, gladi, i Godina morska na svome vrhuncu nad trpezom Voda… m
– Kakve to crne i krvave devojke po žestokom pesku mimohode brisanje stvari?
– Podne, narod mu, zakoni čvrsti… Ptica šira u svome letu vidi čoveka lišenog senke, na granici njegovog dobra.
Ali nam čelo nije bez zlata. I još su pobednici noći naši skerletni sedlenici.
Tako jahači pod oružjem, na izmaku Kontinenata, rubom litica obilaze krug okolo poluostrvlja.
– Podne, njegovi vignji, red golem… Krilata predgorja krče nadaleko sebi puteve od plavetne pene.
Hramovi sjaje svom svojom solju. Bogovi se u kvarcu bude.
A obalski stražar, odozgo, međ žutim ilom, riđom kredom, oglašava crveno podne duvanjem u svoj rog od gvožđa.
Podne, njegov grom, predskazanja; Podne, zveri mu na forumu, i njegov kliktaj morskog orla nad opustelim sidrištima!…
– Mi što ćemo možda jedared umreti kazujemo čoveka besmrtnog u žiži magnovenja.
Samozvanac ustaje sa svoje stolice od slonovače. Ljubavnik pere sa sebe svoje noći.
A čovek s maskom zlatnom skida svoje zlato u počast Moru.
1948-1956.
Sen-Džon Pers (1887-1975)
Preveo sa francuskog Borislav Radović
Iz knjige Pohvale, Morekazi, SKZ, Beograd, 2002.
U završnoj pesmi Persove poeme Mediteran, more postaju mistični predeli. U nama, naravno.