МЕДИТЕРАН
ОБАЛА У САНТ’ АНТИОКУ
У жучи иловача,
у сиктању гмизаваца,
силна тама што се диже из земље
становала је у твом срцу.
Ти негда болан у поднебљу обала
окрутну си хранио крв
једне расе без закона.
Овде где зелен спава ваздух
ових мора у гангрени,
провирује бели морски скелет.
А ти осећаш кукавни пршљен људски
сродан оном што га талас
разједа и со.
Све док сећања своја будиш
у жуђеним одјецима,
заборављена је смрт:
блистава прилика на алгама
знамен је богова.
Салваторе Квазимодо (1901-1968)
Из књиге И одмах је вече, Октоих, КЗНС, Подгорица, Нови Сад, 1993.
Певати Медитеран немогуће је без подразумевања античке прошлости његове, али и посматрања и промишљања сопственог места у том плавом окружењу. Упркос рату који је око њега, Квазимодо поставља субјекат ове песме у даљу историјску перспективу, вероватно да би покушао да пронађе какву-такву утеху.