МЕДИТЕРАН
АТЛАНТИДА
У пијанству и у љубави,
понајвише у каквој старој болести,
заиста их видимо објешене
три брода као три суђенице.
Чујемо их јасно кад се урлање вјетрова
и дивљање прсатих таласа
– ноћу, уз пригушена свјетла иза окана,
уз блудни шапат а требало би молити –
кад се поистовјете с нашим клетвама
Чујемо их, разабиремо, али не стижу
премда се цијело вријеме вуку
с оне стране црте обзорја.
Не долазе нас открити за шира пространства,
никако да уплове у наше море.
Окована им крма, прамац, лепршава једра.
Као да смо невидљиви, као да нас нема.
Усуд никако да се опредијели.
Овдје се зауставља повијест, пред том нашом нестварношћу,
и ми сами не можемо из тог зачараног круга
спутани прекомјерном видовитошћу.
Никада, никада нећемо бити откривени,
никада, никада нећемо почети постојати ,
али ни Колумбо, ниједан Колумбо неће избјећи проклетство;
свијет ће умријети од немоћи пред Атлантидом.
Славко Михалић (1928-2007)
Из књиге Атлантида, Београд, 1982.
Атлантида је подсвест Медитерана.