МЕДИТЕРАН
ВИЗАНТИЈА X
Уље и злато у млаком ваздуху
Над тек обраним воћњаком –
лето
На граници расула, после победе;
Камен хитнут у плавет пресеца
Прецизно замршене путање ластавица
И пада, не као аеролит:
можеш да додирнеш камен,
Но не и покрет руке која га баци;
можеш
Да додирнеш маслину, но не и узгон ватре
По којој она јесте:
праведници или не
Сведоци смо те правде по којој сводимо се
На распоред последица, на одгонетку, напор
Да слике буду језик, а језик буде слика
Наше несреће –
али и ноћно море
Што на обалу стиже рањаво
Од дуге љубави с ветром
Истим нам језиком говори,
и звезде,
Позициона светла велике флоте на домаку,
А која не стиже никада,истим језиком ћуте –
Но милост је у задатку, у могућности
Да усне певају привид, а срце
Верно остане одсутном прволику,
Док сужава се прстен наде око града
А простор се размиче да прими будућност
Нејасним чудима насељену.
Иван Лалић (1931-1996)
Из књиге Дела, књига 2, ЗУНС, Београд, 1997.
На Медитерану још увек гусну плаве и златне сенке. То је оно што је Лалић видео.