МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
ОЧЕКИВАЊЕ
Да л’ то не шкрипе вратанца?
Да л’ превор се чује? О, не! –
То је шумор поветарца
што кроз сребрн-лишће гре.
Још лепше, крошње, кров ми препокријте –
ето ње, живе љупкости, за трен!
Гране, у густу сеницу се свијте
да ноћи благе ту обујми је сен.
Прен’те се, ветри умилни, облијте
трептајем ведрим лик румени њен
док лелујава, нежна као сан,
ступала буде у љубави стан.
Тихо! Крај ограде ко је?
Чији је корак то плах?
Не, из тамног жбуња то је
истерао птицу страх.
Утрни лучу, дане! Ноћи плава,
милостива и нема, твој је час!
Нек пурпурни нас вео обмотава,
нек скрива грање тајанствено нас!
Љубав сведоке брижно избегава:
зрак светла, туђе око, уво, глас;
једино звезда Вечерњача сме
да буде слуга поверљив у ње.
Да л’ неко то узвикну тихо,
да л’ прошапта когод кроз луг?
Не, то лабуд је зањихо
воду језерску у круг.
Вал хармоније уво ми обвија,
водоскок пада уз слатки шум на тле,
на вечерњи се пољубац цвеће свија
и одишу милином ствари све.
Намигују ми брескве, грозд се нија,
за лишћем све то буја, бди и зре.
Сав ваздух проже мирисне плиме чар,
па с образа ми врелог пије жар.
Иде л’ то неко сред тмине?
Што затрепта лиснати свод?
Не, то тежак од зрелине
опао је тамо плод.
Пламено око дана губи боје
и слатко мре; у суто многи цвет
смело сад пружа чашице што се боје
врелине дневне; кроз дрвећа сплет
уздиже месец сјајно лице своје;
у мирне плохе растапа се свет.
Са свега паде копрена, и гле:
видех лепоте обнажене све.
Да л’ свила се прелива тамо?
Шта то беласа, шта?
Не, то бели стуб се само
пред тисама црним сја.
Чежњиво срце, докле да те плени
тих слатких слика празни, пусти сјај?
Празне су моје руке; миле сени
вреле ми груди не смирише, вај!
О, дај ми додир нежних руку њених,
о, њу ми живу, њу присутну дај!
Бар сенку огртача, сенке прам! –
И гле: сан пусти поста живот сам.
И кришом, ко с неба да сиђе
велике среће трен,
она свом драгоме приђе –
и пољубац прену га њен.
Фридрих Шилер (1759-1806)
Један од великих домета Живојиновићеве преводилачке уметности.