МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
ХИМНЕ НОЋИ
2.
Мора ли се јутро непрестано враћати? Зар се никад неће окончати власт земаљскога? Несрећна радиност разједа небесну скраму ноћи. Зар потајна жртва љубави никада неће вечно горети? Светлост бејаше одмерено време; али владавина ноћи без времена је и без простора. – Вечито је трајање сна. Свети сну – немој одвећ ретко у овој земаљској свакодневици усрећавати оне што су се обрекли ноћи. Само будале не увиђају шта си ти и не знају ни за какав други сан сем за сенку коју у сутон истинске ноћи сажаљиво бацаш на нас. Они те не осећају у златном мору гроздова – у бадемовом чудесном уљу, и у кестењастом маковом соку. Они не знају да то ти лелујаш око груди нежне девојке и њено крило претвараш у небо – не слуте да ти наилазиш у сусрет из старих предања, раскриљујући небеса, и доноси кључ за боравишта блажених, ћутљиви весник тајни бескрајних.
Новалис (1772-1801)
Један од првих великих превода Живојиновићевих. Друга од Химни ноћи, због којих Новалис улази у најблиставију ризницу светске поезије.