МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
ПРВА ЕЛЕГИЈА
Ко би, да крикнем, ко би ме чуо из чета
анђеоских? па чак и да ме ненадано
привине неки на срце: ишчилео ја бих
од његовог снажнијег бића. Јер шта је лепота
ако не сам почетак страшнога, који смо таман
још кадри да поднесемо, па му се тол’ко
дивимо само зато што с нехајним презиром неће
да нас разори. Сваки је анђео страшан.
Тако се уздржавам и гутам домамљив крик
грцања тамног. Ах, кога можемо ми
звати у помоћ? Не анђеле, не људе,
и довитљиве звери примећују већ
да нисмо поуздани нити као код куће
у тумаченом свету. Остаје нам можда
понеко дрво на обронку, да га виђамо
свакога дана; јучерашња остаје улица
и размажена верност неке навике,
којој се свиде с нама, те уз нас остаде.
О, па затим и ноћ, ноћ кад нам лице разједа
ветар пун светског пространства, – коме не остаје
она, жељена, која разочарава благо,
она што трудно очекује самотно срце.
Да ли је љубавницима лакша? Ах, они само
прикривају једно другим од себе своју судбину.
То ти још није знано? Баци из руку празнину
ка просторима које дишемо; можда ће птице
проширен ваздух приснијим летом да осете.
(одломак)
Рајнер Марија Рилке (1875-1926)
Превод Девинских елелгија, по мишљењу многих, јесте један од најбољих превода поезије који постоје на нашем језику. Тако Рилке своју славу на нашим просторима не дугује само Хајдегеру, него и Живојиновићу. Могле би се навести све елегије у целини, али ко би онда ишао у књижаре и библиотеке.