МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
ЧУДА ЉУБАВИ
Љубав нећеш научити;
тражи! само ово вреди!
Ко би плам да ужга вити
а да сам се не озледи,
мора чист од греха бити.
Док он бди, а снују ствари,
љубавна се звезда зари,
златни сјај се к њему точи
и пред пјане ступа очи
ноћ месечна пуна чари.
Али нек се не престрави
када тмина звезде скрије,
облак небо кад придави,
па ни месец кадар није
нити зрачком да се јави.
Но светлошћу љубав права
сопственом се озарава;
храброшћу се само бори
с плашњом што те бољком мори
којом душу сву спутава.
Нек се љубави не нада
ко у мутну збиљу тоне;
златни часи, пуни склада,
онога се увек клоне
ко се брине, ко се јада.
Ког та земља исисава,
вид му сенка заробљава;
све што песник икад снива
слепи јадник тај назива:
свет у коме бајка спава.
Кад се вером преиначи,
срце зраке златног сјаја
одмах осети, увлачи,
обујима и усваја
и најлепшом огњем зрачи.
Кад се распали, ражари,
небу жртва се подари;
кад те љубав к себи свије,
нек с олтара плам се вије,
нек се старим сјајем зари!
Ноћ месечна пуна чари
којом душу сву спутава,
свет у коме бајка спава,
нек се старим сјајем зари!
Лудвиг Тик (1773-1853)
Овај рондо Лудвига Тика з првог таласа романтизма у Немачкој сачувао је своју љупкост захваљујући Живојиновићевом преводу.