MOSTOVI BRANIMIRA ŽIVOJINOVIĆA
UMBRA VITAE
Na ulicama ljudi oči dižu
i motre grdna nebeska znamenja,
komete plamne što preteći gmižu
oko zupčastih kula od kamenja.
I svaki krov je prepun zvezdoslova
što k nebu duge cevi upravljaju,
i čarobnjaka što niču iz krova
koso u tminu, i zvezdama baju.
Samoubice noću gomilama
idu i traže život izgubljeni,
prašinu čisteć rukama-metlama,
na četir strane sveta povijeni.
Oni na trošnu naliče prašinu.
Po putu kose opadaju njima.
I tako skaču, u žurbi, i ginu,
i mrtvih glava ležu po poljima,
koprcajuć se. Životinje stoje
oko njih slepo i trbuh im rogom
bodu. A oni šire ruke svoje,
sahranjeni pod žalfijom i glogom.
A mora staju. I u mrtvoj vodi
lađe truneći vise, rasturene,
i nijednom se strujom sad ne brodi,
i sve su dveri neba zatvorene.
Sa godišnjim se dobima ne menja
drveće, večno mrtvo u svom kraju,
i širi svoje duge prste-ruke
iznad puteva koji propadaju.
Ko mre, taj kuša da se digne s mesta.
Al’ tek što prva reč mu se izmakla,
i već ga nema. Kud mu život nesta?
Slomiše mu se oči ko od stakla.
Senki je mnogo. Mutne su, skrivene.
I snovi se uz nema vrata viju.
Ko se, pritisnut sjajem jutra, prene,
mora da otre težak san s očiju.
Georg Hajm (1887-1912)
Hajmove pesme je najbolje čitati u kombinaciji sa posmatranjem Kirhnerovih slika. Tada se ekspresionizam, i sve njegove slutnje, pojavljuju kao veliko predskazanje. Ili predskazanje velikog.