МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
УМБРА ВИТАЕ
На улицама људи очи дижу
и мотре грдна небеска знамења,
комете пламне што претећи гмижу
око зупчастих кула од камења.
И сваки кров је препун звездослова
што к небу дуге цеви управљају,
и чаробњака што ничу из крова
косо у тмину, и звездама бају.
Самоубице ноћу гомилама
иду и траже живот изгубљени,
прашину чистећ рукама-метлама,
на четир стране света повијени.
Они на трошну наличе прашину.
По путу косе опадају њима.
И тако скачу, у журби, и гину,
и мртвих глава лежу по пољима,
копрцајућ се. Животиње стоје
око њих слепо и трбух им рогом
боду. А они шире руке своје,
сахрањени под жалфијом и глогом.
А мора стају. И у мртвој води
лађе трунећи висе, растурене,
и ниједном се струјом сад не броди,
и све су двери неба затворене.
Са годишњим се добима не мења
дрвеће, вечно мртво у свом крају,
и шири своје дуге прсте-руке
изнад путева који пропадају.
Ко мре, тај куша да се дигне с места.
Ал’ тек што прва реч му се измакла,
и већ га нема. Куд му живот неста?
Сломише му се очи ко од стакла.
Сенки је много. Мутне су, скривене.
И снови се уз нема врата вију.
Ко се, притиснут сјајем јутра, прене,
мора да отре тежак сан с очију.
Георг Хајм (1887-1912)
Хајмове песме је најбоље читати у комбинацији са посматрањем Кирхнерових слика. Тада се експресионизам, и све његове слутње, појављују као велико предсказање. Или предсказање великог.