МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
ФАУСТ
Посвета
Приђосте опет, лелујна створења,
као пред давни мутни поглед мој.
Да вам сад чврста дам уобличења?
Зар још сам срцем склон заблуди тој?
Ви навирете свуд из испарења
и магле – лепо! ваш нек влада рој!
Како ми душу младићки потреса
чаробни дашак око ваших леса!
Ви доносите слике ведрих дана
многе су драге сени усред вас;
јавља се, ко из замрлих предања;
љубави и другарства први час;
помиње збрку животних путања
обновљенога бола жалан глас
и добре душе које, преварене
од коби зле, уминуше пре мене.
Будуће песме они чути неће
којима некад своје прве слах;
расу се круг што љубазно салеће,
утихну онај први одјек, ах!
Мој бол сад мноштво незнано пресреће
од кога ме је и кад пљеска страх,
а што сам негда песмом разгаљиво
ко зна куд лута, ако је још живо.
Чежња ме, већ заборављена, гони
тим духовима, у мир, озбиљност, склад,
као да с харфе Еолове звони
песма и шапће полујасан јад,
јежим се, суза за сузом се рони,
строго се срце све разнежи сад;
што имам, то се у даљини скрива;
што нестаде, за мене стварност бива.
Велики спев великог Гетеа у преводу великог Живојиновића. Једно од најзначајнијих дела светске књижевности која је овај велики преводилац удоступио српској култури.