МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
АСТРАЛИС
Једнога летњег јутра постах млад;
тад први пут сам осетио било
живота сопственог – и како љубав
у све је дубљи усхит тонула,
тако се и ја све то више будих,
и сваког трена жудња је све јача
прожимала ме за спајањем што би
присније било, било потпуно.
Страст је мог бића сила зачетна.
Средиште ја сам, свети кладенац
из ког се свака чежња бурно точи,
куда се свака чежња, стоструко
испреламана, опет тихо враћа.
Не познајете мене ви, а ипак
Гледасте мене како постајем. –
Не бесзе ли сведоци кад ја себе,
још месечарски, први пут сам срео
вечери оне веселе? Зар вас
не таче слатка језа усхићења? –
У медне чашке сав потонуо
ја лежах; мирис точио се с мене,
а цвет тихо њихао у златном
јутарњем зраку; подвир унутарњи
бејах, и бејах благо рвање,
све је кроз мене, преко мене текло
и увис ме је носило полако.
У ожиљак тад прва трун је пала –
пољубац кад су устали од стола.
У сопствене сам вале секнуо –
то беше муња – могох већ да дишем,
чашку и нежна влаканца да њишем,
и брзо, сад кад почех да се стварам,
мисли у чула земаљска претварам.
Још бејах слеп, ал’ коло звезда сину
кроз мога бића чудесну даљину,
ниједан предмет није близу био,
себе сам издалека налазио
к’о призвук неки – из незнаних страна –
прастарих као и будућих дана.
Из сете, слутње и љубавне сласти
у мени свест је изникла за трен;
а највишега бола постах плен
када у мени букну огањ страсти.
Око брежуљка ведрога је свет
пространи леж’о, бујан као цвет,
реч пророчанска окрилати сада,
јер Хајнрих и Матилда нису више
засебна бића, већ се, пуни склада,
у један исти облик саставише. –
Навршив меру земног назначења
у трену блаженог преображења,
новорођен, полетех к небу ја;
заиска време од сваког створења
што позајми да натраг њему да.
Свет нови силно закорачи,
најјачи сунчев сјај замрачи,
из запуштених рушевина
које обраста маховина
необичне и чудесне
будућности траг каткад блесне;
што свакидашње беше пре,
сада је страно и чудно све.
Љубави царство се отвара,
почиње опет басна стара.
Природе исконска игра се јавља,
у свему снажна реч се обнавља,
и тако велика душа света
свуда се буди и бескрајно цвета.
Све се мора сплести, прожети,
једно у другом расти и зрети;
све се у свему представља сада
тако што се са свиме спаја,
жудно у све дубине пада
а биће му гали и запаја
хиљаду нових мисли сплет.
Свет бива сан, сан бива свет,
већ давно прошла збивања нека
тек наилазе из далека.
Машта ће слободна владарка бити,
по својој вољи уткиваће нити,
ово ће открити, оно ће скрити,
и најзад у магичну маглу све слити.
У присном складу овде се среће
смрт са животом, са сетом сласт, –
никада ране излечити неће
ког спута највише љубави власт.
Превез што сада неумолно
пречи нам унутарњи вид
раскинуће се једном болно,
стропоштаће се вечни зид.
верно ће срце бити једном
сироче, пре но дође час
да каже збогом свету ледном
и да у бекству нађе спас.
Тело ће сузама да врца,
гроб ће постати земни шар,
за пепео од тужног срца
које сажеже чежње жар.
Фридрих фон Харденберг-Новалис (1772-1801)
Из књиге Изабрана дела, Нолит, Београд, 1964.
Такође у књизи Хајнрих од Офтердингена, Паидеиа, Београд, 1997.
Песма је била постављена овде пре тачно годину и два месеца, у оквиру циклуса посвећеном уклетим песницима. Понављам је сада делом због тога што је једна од најбољих песама немачког романтизма, један од великих Живојиновићевих преводилачких домета, али и зато јер је реч о једној од мојих омиљених песама.