МОСТОВИ БРАНИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА
СЕБАСТИЈАН У СНУ
За Адолфа Лоса
1.
Мајка је носила детенце под белом месечином,
у сенци ораха, прастаре зове, опијена
маковим соком, дроздовом жалопојком;
и полако
надносило се над њу сажаљиво брадато лице
тихо сред прозорске тмине; а старо покућство
предака
растакало се; љубав и јесење сањарење.
Овако таман дан у години, тужно детињство,
када је дечак тихо силазио к свежим водама, сребрним рибама:
тишина, лице;
кад се скамењен пред бесне вранце бацао,
и у сиву се јављала ноћ његова звезда над њим;
или кад је вођен озеблом мајчином руком
ишао увече јесењим гробљем Светог Петра,
када је нежан леш тихо у тмини собичка лежао,
и онај над њим дизао хладне капке.
Он је пак био сићушна птица у голом грању,
отегнуто звоно у вечери новембра,
очева тихост, док се у сну спуштао
низ сумрачне завојите степенице.
Георг Тракл (1887-1914)
Из књиге Изабране песме, СКЗ, Београд, 1990.
О преводилаштву постоји низ веома упечатљивих есеја. Један од последњих је на нашем језику написао Борислав Радовић, чији преводи свакако иду у најбоље у српској култури. Можда се за ову прилику треба вратити Гетеу, који је на једном месту казао да од свих послова којима се човек може бавити на свету, преводилаштво је један од најчаснијих.