Како је то могуће…, изложба плаката за Кинотеку из 60-тих година прошлог века

Аутори плаката су Јосип Пиласановић и Дарко Марушић; кустос: Миодраг Бата Кнежевић

Шездесетих година прошлог века стварао се нови визуелни језик и кôд разумевања који су најбоље видљиви на улици. Доминантан на тој улици је плакат, најатрактивнија форма графи чког дизајна, па за њега кажемо да је то визуелни језик улице. Он, плакат, као ни један други сегмент уметности, утиче на стварање опште ликовне осетљивости и на разумевање симбола. Када мислимо на плакат онда најчешће мислимо о плакату за нешто. Овде је реч
о филмском плакату, рађеном само у оригиналу где му је рок употребе био веома кратак. Био је постављен у витрине Музеја Кинотеке у Косовској улици и давао је информације љубитељима филма, шта је на програму сваког дана у тој недељи. Плакати пред нама су дела настајала у једном даху, са невероватно великим и збирним осећајем за наративност, цртеж, боју, за композицију са ретко добро постављеном типографи јом. Поседују крајње промишљен интензиван визуелни језик и урађени су штедљивим и оскудним средствима, што у уметничком стваралаштву значи изостављање декоративности. Пред нама су маштовите, чисте и јасне форме са узајамном зависношћу употребљивих појмова и облика, којима, према речима професора Јулиана Палке није потребно ништа додати и ништа одузети.

Плакати Јосипа Зозе Пиласановића за филмове Ла Тулипе (Фанфал лала) у режији Кристијана Жака и за први југословенски филм Славица са младом глумицом Иреном Колесар у главној улози, сигуран
су доказ тој тврдњи, а не заостаје ни плакат за филм Жака Татија Празнични дан. Моћ плаката које је радио Дарко је у истој равни са Зозиним плакатима. Треба само погледати плакате за Вештицу Бењамина Кристенсена и Кројач за даме са Фернанделом у главној улози, у режији Жана Бајера. Код Џез певача и на плакату за филм Онај који мора да умре показана је сва раскош цртачког умећа и владање формом које поседују оба аутора.

Јосип Зоза Пиласановић (1940, Сомбор) дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Професионалну делатност почео је у пројектантској екипи арх.
Бранислава Јовина и инж. Јована Катанића. Потом се запошљава у Београдпуту и са истом екипом ради на студији београдског метроа. Крајем седамдесетих, заједно са арх. Слободаном Лазаревићем Кићом, ради на ауторском пројекту БАС-ЈУГ у Београду. Кратко је запослен у пројектантском бироу ЦИП. Одређено време је у статусу слободног уметника. Године 1992. оснива биро АРП у Београду, а 1995. и биро YУМАЦ у Будимпешти. Члан је струковних организација и добитник више награда на јавним конкурсима и награда струковних организација. Од 1971. године члан је УЛУПУДС-а. Поред струковне делатности бави се графи чким и примењеним дизајном.

Дарко Марушић (1940, Омиш, Хрватска) је 1965. дипломирао на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Пензионисан је у звању редовног професора Архитектонског факултета Универзитета у Београду. Члање ликовно-графи чке секције УЛУПУДУС-а, редовни је члан Академије инжењерских наука Србије и члан је УО Друштва архитеката Београда. Један је од оснивача и аутора пројекта БИНА. Значајније реализације и награде, у коауторству са арх. Миленијом Марушић: Насеље Церак Виногради у Београду – Октобарска награда града Београда, 1981; Групација породичних кућа Цвећара – Награда листа Борба, 1993; Стамбено-пословни објекат у Булевару Ослобођења у Новом Саду – Награда листа Борба, 1999; Стамбено-пословни објекат у Булевару краља Александра у Београду – Годишња награда САС, 2000; Пословни објекат Металс банке у Новом Саду – Награда Салона архитектуре у Новом Саду, Признање Салона архитектуре у Београду, Награда УЛУПУДС-а, Награда Инжењерске коморе Србије, 2008. Добитник је Велике награде архитектуре САС-а за животно дело, 1993.

Изложба у оквиру 6. БИНА-е