ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
НИ БОГОВА НИ МОЛИТАВА…
Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.
То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободно даха.
(Београд, 1973)
Последња песма и последњи Андрићев књижевни текст. Упркос егзистенцијалном песимизму последњих песама, ова отвара могућност постојања лепшег света.