ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
РИТМИ БЕЗ СЈАЈА
Марта мјесеца
Стара и знана љепота земних ствари
И бједни сјај пролазног
Нису више за моје очи. Ово
Добро посланство не носи ни трага
Јадних и празних дана које прођох.
Мени се сања опроштајни сан
Кратког виђења.
Марија гледа: оборене главе
Како одлазим дугим путима,
Куда је пала магла;
Мој огртач је покисо и тежак;
Мој пут без повратка. Марија плаче.
Мала и знана мјера земних ствари
И бједни сјај пролазног
Не дира више моје мисли.
Сан о Марији
Ја нисам никад видио Твог лица.
А прегршт сунца,
Једина што је пала на мој пут,
Бјеше из Твоје руке.
Судбина. Снијег и вјетар и страх.
Једна једина радосна
Вијест, што је пала у мој кут
Бјеше из Твојих уста.
Праштају се путеви тамом и заборавом.
Један час је стала
Убога душа, не знајући куда би с очима,
И дрхтала.
Тако је прошао живот.
И никад нисам видио Твог лица.
Уј Домбовар
Путујем, ко што путовах
Безброј пута у тешком сну,
Црним цестама на сјевер,
А моји чувари крај мене.
Ћуте и бдију мачеви.
Путујем куда ходе
Југови плачни облаци,
Знам да ме воде на сјевер
И знам жалосно да ми је
Усан’о корјен на Југу.
Путујем и знам да нема
Самоће, мира ни среће
До Велике Самоће.
Већ други дан је како ме
Воде мом гробу на Сјевер.
Песме из овог циклуса, као и већина Андрићевих из овог периода, сведочанство су личног преиспитивања, покушај да се разуме сопствено место у свету. То свакако звучи као фраза, али у конкретном случају јесте објашњење песникове егзистенцијалне ситуације.