ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
УТЕХА СНОВА
Они што робују дању
Ни ноћу не налазе сна.
Не сећа се ћовек
Онога што би хтео,
Него кроз јету ћелија
И ноћ,
Тамне маказе шкрипе
И сабласна одела кроје.
Од мог живота ништа није моје.
Немир у коме дрхтим
Једино је што оста – неки сати туку! –
А све остало поста
Тек мала, стара прича
О јагњету и вуку.
Само кад зора свиће
– ко зна процесе тела! –
Ко неко врело пиће
Што заноси и крепи,
Кратак сан потече, и занос неразмљив:
Да су сва чуда и тајне без имена и знака,
Истине без сведока,
У мени сачуване.
И још, покаткад, док спавам,
Дође дах далеких мора,
Топла ћилима, воћа,
И раскоши непознате.
(1916)
Из књиге Еx Понто, Немири, Лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Београд, 1981.
Затворски циклус, али се иза песимистичких рима назире трачак другог света.