ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
1914.
У полутами и тишини
Без снова ноћи, без мира дана.
Лагано је заборављала
Моја душа у вјенцу рана.
Ал’ јутрос, с првим зраком сунца
Зацвиље спомен страшним гласом
И крв запишта из свих рана:
Унијели су ми крчаг воде
И први пут сам, са ужасом,
На мрачној води угледао
Свој лик, испијен, блијед, и зао.
(1914, Марибор)
Из књиге Еx Понто, Немири, Лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Београд, 1981.
Још једна песма из затворског циклуса, интересантна по томе што је писана везаним стихом, за разлику од већине Андрићевим песама.