ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
У СУМРАК
У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
Као румене латице засипају ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога што проживих у љубави и заносу. Оне певају, у сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.
Из књиге Еx Понто, Немири, Лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста, Београд, 1981.
Месец мај посвећен је поезији Иве Андрића. Овим се најављује програм који је за јун припремила књижевно-трибинска редакција, а којим ће се обележити пола века од додељивања Нобелове награде Андрићу.
О Андрићу је наводно све познато, као што је уосталом случај са свим великанима свих нација и епоха. Ипак, ову срећу квари чињеница да је последњих година његово дело развлачено као стара крпа од једне националне књижевности до друге, да је угуравано у торове, да није читано. Овај избор је мали повратак Андрићу и ономе што је он заиста писао.