APRIL: POTPUNI STRANAC – POEZIJA FERNANDA PESOE
ZAPIS
Moja je duša razbijena.
Na dnu oštrih stepenika.
Ispala iz ruke nemarne služavke.
Rasparčana u više od bezbrojnih komadića
Prazne porculanske posude.
Strašno? Nemoguće? Ne shvatam?
Imam više čula nego li sebe kada sam osećao.
Mada razbacan na krpare koje treba počistiti.
Napravio sam buku kao brod u jesenjem odlasku.
Bogovi bulje s gelendera stepeništa.
U krhotine služavkine nespretnosti.
Na nju se ne ljute. Naprotiv.
Veruju da jesam prazna posuda.
Ali, oni zure i u svoj odraz.
Smejući se nespretnoj ženi.
Svesni sebe a ne krhotina.
Veliko stepenište sa tepihom od porculana je beskrajno.
Jedna krhotina je blještavija od drugih zvezda.
Da li je to moja mašta? Moja duša? Moj život?
To je svetlost.
Koju gledaju s pažnjom,
ne shvatajući njen smisao.
Alvaro de Kampuš 1929
Prepev s Portugalskog: Bogoljub Arsenijević Maki
29.09.2009. Cattaro
Nisam siguran u dan mog empirizma sa Pesoom. Ali… desio se. Nakon… Miljkovića, Pope, B.Petrovića, N.Tadića, Tome Marinkovića… Hinija, Borhesa, Staneskua, Z.Herberta… i još bezbroj domaćih i kod nas objavljenih svetskih antologijskih pesnika… Mislim da me je njegova reč, poput magične formule, otkrila zagubljenog u obesmišljenim putevima okruženja i Spasla da bih je, poput mnogih ovisnika o umetnosti mogao posvedočiti… Od tada, ako je to vreme, do danas, ako je to prostor, poezija i sve što je ispisao Pesoa, biva, ako je to svetlost… moja biblija…
Nisam prvi, niti poslednji, koji će reći da se nakon Pesoinih prevoda poželi naučiti portugalski da bi mu se moglo što bliže prići… I ja sam jedan od njih… S nepojmljivom uznemirnošću već godinama razgovaram sa grupom ljudi u jednom čoveku… najčešće tonovima same poezije… koja, grotesknu pozornicu sveta egzistencijalizuje pobuđujući i podstičući svu nemuštost mojih čula… poput iracionalne žene s kojom svakodnevno i beskonačno vodim ljubav… verujući da ni jedno od nas ne postoji…
Današnji dan uredio je verovatno najveći zaljubljenik u Pesoinu poeziju sa naših prostora. (prim. ur.)