АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
ЧУВАР СТАДА
I
Никад нисам чувао стада,
али као да сам их чувао.
Моја је душа попут пастира,
познаје вјетар и сунце
и иде подруку с Годишњим Добима
корачајући и гледајући.
Сав мир Нарави без људи
долази сјести покрај мене.
Али ја сам тужан попут залаза сунца
за нашу предоџбу,
кад вјетар бива хладан у дну равни
и ћути се да ноћ улази
као лептир кроз прозор.
Но моја је туга спокојство
јер је наравна и права
и оно је што треба бити у души
кад она већ мисли да постоји
а руке убиру цвјетове без њенога знања.
На сам шум прапораца
онкрај завоја пута,
моје су мисли задовољне.
Једина ми је невоља спознаја
да су задовољне,
јербо, да то не знам,
умјесто да буду задовољне и тужне,
биле би радосне и задовољне.
Мислити, то је исто тако нелагодно као што је ићи на киши
кад је вјетар расте и чини се да ће кишити још јаче.
Немам ни славичности ни жеља.
Бити пјесник, то није моја тежња,
то је мој начин да будем сам.
А ако некад у предоџби пожелим
да будем јањешце
(или да будем цијело стадо
да бих се узверао уз читави обронак
и био тисућу сретних ствари наједном),
то је због тога што ћутим оно што пишем у залаз сунца,
или кад неки облак провуче руку изнад свјетлости
и из биљке тишина изиђе вани.
Кад сједнем писати стихове,
или пак у шетњи путовима и стазама,
кад пишем стихове на замишљеном папиру,
ћутим пастирски штап у рукама
и видим властито обличје
на врху брежуљка,
гледајући своје стадо и видећи своје мисли,
или видећи своје мисли и гледајући своје стадо,
и смијешећи се неодређено попут онога што не схваћа што се каже,
а хини да схваћа.
Поздрављам све оне што ће ме читати,
скидајући им шешир до земље
кад ме виде на прагу моје куће
чим се дилижанса појави на врху брежуљка.
Поздрављам их и желим им сунце
и кишу, кад им је киша потребна,
и да њихове куће имају
испод отвореног прозора
омиљену сједалицу
гдје могу сјести и читати моје стихове.
И нека читајући моје стихове мисле
да сам ја нешто наравно –
примјерице, старо стабло
у сјени којег су још дјецом
бучно сједали, уморни од игре,
и брисали зној са ужарена чела
рукавом пругасте прегачице.
(8. III 1914.)
Превео са португалског Мирко Томасовић
Из књиге Поезија, Веселин Маслеша, Сарајево, 1986.
Прва песма из циклуса Чувар стада Песоиног хетеронима Алберта Каејра.
Алберто Каејро је рођен 1889, умро 1915. рођен је у Лисабону, али је готово цео век проживео на селу. Лица безбојног плавог, плавих очију, у њега сам ставио сву моћ драмтичне деперсонализације, каже Песоа.