APRIL: POTPUNI STRANAC – POEZIJA FERNANDA PESOE
POMORSKA ODA (III)
Ah, žala u daljini, gatovi što se naziru izdaleka,
A onda žala u blizini, gatovi viđeni izbliza.
Nedokučiva tajna svakog odlaska i svakog dolaska,
Bolna nepostojanost i nerazumljivost
Ovog nemogućeg svemira
Što se sa svakim časom na moru sve više na vlastitoj koži oseća!
Besmisleni jecaj što nam se iz duša otima
I širi prostranstvom drugačijih mora s ostrvima na rubu obzora,
Preko dalekih ostrva čije su obale ostale za nama,
Povrh jasnih obrisa luka koje rastu, sa svojim kućama i ljudima,
U susret lađi što se približava.
Ah, kako su sveža sva jutra kad se dolazi,
I bleda ona jutra kada se odlazi,
Kad nam se utroba steže
A neko mutno osećanje nalik na strah
– Nasledni strah od odvajanja i odlazaka,
Tajanstveni zazor od Dolaska i Novine –
Ježi nam kožu i užasom nas ispunjava,
I celo naše izmučeno telo oseća,
Kao da je duša,
Neobjašnjivu želju da sve to oseti na drugačiji način:
Neku čežnju za bilo čim,
Neku pometnju u osećanjima prema kojoj to neodređenoj otadžbini?
Prema kojoj obali? kojoj lađi? kom gatu?
I našu misao kao da spopada neka boleština,
I ostaje u nama samo jedna ogromna praznina,
Jedna šuplja zasićenost pomorskim minutima,
I neka nejasna zebnja koja bi mogla biti dosada ili bol
Samo kad bi umela to da postane…
Letnje je jutro, ipak, pomalo prohladno.
Neka laka noćna obamrlost još uvek lebdi u rasanjenom vazduhu.
U meni se lagano ubrzava okretanje kormila.
I parobrod se približava, jer mora ući u luku, neizostavno,
A ne zato što ga ja vidim kako se na prekomernoj udaljenosti pomera.
U mojoj mašti on je već blizu i mogu da ga sagledam
Celom širinom redova njegovih okruglih prozora,
I sve u meni podrhtava, svo meso i sva koža,
Zbog onog stvorenja što nikada ne stiže nijednom lađom
A ja sam došao danas da ga čekam na gatu, pokoravajući se nekom prećutnom naređenju.
Iz Luka na pučini, Paideia, Beograd, 2001.
Nastavak.