Представљање часописа УЛАЗНИЦА – EINTRITTSKARTE, Панорама српске поезије XXI века

Учествују: Драгослав Дедовић, Владимир Арсенић и песникиње/песници из антологије

У сарадњи са издавачком кућом Драва из Клагенфурта, зрењанински часопис Улазница објавио је посебан број часописа Улазница – Еинтриттскарте: панораму српске поезије XXИ века коју је уредио Драгослав Дедовић. У Панорами су представљени српске песникиње и песници рођени у другој половини XX века, од Нине Живанчевић, Живорада Недељковића и Звонка Карановића, до оних најмлађих попут Љиљане Јовановић и Маје Солар.

У поговору приређивач, између осталог, каже:

У њемачком говорном подручју су у неколико претходних година објављене двије антологије, које посматрам као природне претече ове књиге: Др. Манфред Јенихен је 2004. у својој антологији представио укупни 20. вијек српског пјесништва, док је др. Роберт Ходел у својој овогодишњој антологији представио српске пјеснике рођене између 1940. и 1960. Споменута дјела представљају стога спољне тематске и временске границе панораме – ова збирка почиње тамо гдје те књиге престају. Она обухвата данашњу разнолику и осебујну српску лирику која (још) није омамљена мумификујућим дејством националног мејнстрима. Заступљени пјесникиње и пјесници рођени су између 1957. и 1980. Њихов искуствени хоризонт још увијек сеже – код неких више а код неких мање – у Титову еру, дакле у вријеме све западнијег начина живљења, све шаренијејег медијског крајолика и социјалистичких парола које су дјеловале све празније. Деведесетих је живот свих њих дошао на драматичну прекретницу: крвави распад Југославије, привредне санкције, Нато-бомбе, пад Милошевића и послије тога – а најкасније након убиства Зорана Ђинђића – тешко разочаране наде у брзо поновно успостављање друштвене нормалности. (…) Овдје нису окупљени ни представници идеологија, ни портпароли колектива, већ индивидуе; они знају одакле су, знају такође да, захваљујући традиционално живој размјени са европским књижевностима, припадају Европи, а и да су на основу дигиталне револуције постали дио глобалног села. Они међутим знају и да вишак историје за њих представља и проклетство и благослов. Њихове пјесничке реакције на доживљено згушњавање историје на Балкану овдје се стичу у делту најразличитијих гласова. И притом је потпуно свеједно како звучи њихов одговор на изазов времена – неоавангардно или неокласично, друштвено критично или интимистички, веристички или елитно ескапистички – ако га биљеже језички суверено.