АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
ПОЗДРАВ ВОЛТУ ВИТМЕНУ
Португал – Бескрај, једанаестог јула хиљаду деветсто петнаесте…
Хеј-ла-а-а-а-а-а-а!
Одавде из Португала, са свим раздобљима у свом мозгу,
Поздрављам те, Волте, поздрављам те брате мој у Свемиру,
Ја, са моноклом и у сакоу претерано изрезаним у струку,
Нисам недостојан тебе, Волте, то добро знаш,
Нисам недостојан тебе, јер довољно је да те поздравим па да не будем недостојан…
Ја тако склон мртвилу, ја тако лако подложан досади,
Један сам од твојих, то добро знаш, и разумем те и волим,
Премда те нисам упознао, рођен у години твоје смрти,
Знам да си и ти мене волео, да си ме познавао и објаснио,
Знам да сам управо такав, било на Бруклин Ферију десет година пре свог рођења
Или сад, док ходам Златном улицом, тамо-амо, размишљајући о свему што није Златна улица,
И онако као што си ти осетио све, осећам све, и ево нас, с руком у руци,
С руком у руци где плешемо читав свемир у мојој души.
О, ти, свагда модерни и вечни, певачу апсолутних збиља,
Ватрена милоснице расутог свемира,
Велики педерасту што се тареш о разноликост ствари,
С полним обележјима камења, дрвећа, људи, занимања,
Похотљив за проласцима, случајним сусретима, простим опажањима,
Драги мој занесењаку што се заносиш свеколиком садржином свега,
Мој врли јунаку што срљаш у Смрт поскакујући,
И урлицима, циком и вриском, Бога поздрављаш!
Певачу свеопштег братимљења, крвожедног и нежног,
Велики демократо, што демократију носиш под кожом, близак свему, и душом и телом,
Карневалу свих акција, баханалу свих намера,
Брате-близанче свих черечења,
Жан-Жак Русоу света предодређеног да производи машине,
Хомеру неухватљивости телесне лелујавости,
Шекспиру опажаја који раде на пару,
Милтоне-Шели обзора будућег Електрицитета!
Зао душе свих покрета,
Грчу унутар свих предмета-сила,
Сводниче целе Васељене,
Блуднице свих сунчевих система…
Колико пута само љубим твоју слику!
Тамо где се налазиш сада (не знам где, ал тамо је Бог)
Ти осећаш то, знам да осећаш, и моји пољупци бивају још врелији (у људском смислу),
А ти и желиш да такви буду, стари мој, и захваљујеш ми оданде, са свог места, –
То поуздано знам, нешто ми то казује, нека милина у мом духу,
Неко надимање апстрактно и посредно у дубини моје душе.
Ништа у теби заводљиво није, већ горостасно и мишићаво,
Иако си се пред Свемиром понашао као жена,
А свака је травка, сваки камен, сваки човек за тебе био Свемир.
Стари мој Волте, велики мој Друже, евохе!
Припадам твојим баханалијама осећаја-у-слободи,
Један сам од твојих, од осећаја додира у својим стопалима до мучнине у сновима,
Један сам од твојих, погледај ме, оданде, од Бога, видиш ме изокренуто:
Изнутра према споља… Моје тело је оно што назиреш, моја душа оно што видиш –
Њу ти доиста видиш, и кроз њене очи моје тело –
Погледај ме: ти знаш да ја, Алваро де Кампуш, инжењер,
Песник сензационалиста,
Нисам твој ученик, ни твој пријатељ, ни твој певач,
Ти знаш да сам ја ти и задовољан си због тога!
Никад не успевам да читам твоје стихове у једном даху…
Има у њима превише осећања…
Пробијам се кроз твоје стихове као кроз гомилу која ме гура,
И заудара ми на зној, на уља, на делатност људску и механичку.
У твојим стиховима, у неком тренутку, не знам више да и читам или живим,
Не знам да ли је моје стварно место у свету или у твојим стиховима,
Не знам да ли сам овде, усправљен на природној земљи,
Ил висим наглавачке, окачен о некакву справу,
На природној таваници твог набујалог надахнућа,
Насред таванице твоје недоступне жестине.
Отворите ми сва врата!
Морам да прођем, па макар и на силу!
Моја лозинка? Волт Витмен!
Ал нећу изговорити никакву лозинку…
Пролазим без објашњења…
Ако треба, обићу врата…
Да – ја, слабашан и углађен, развалићу врата,
Јер овог часа нисам ни слабашан ни углађен,
Ја сам ЈА, један мислени свемир од крви и меса који хоће да прође,
И има да прође макар и на силу, јер кад хоћу да прођем, ја сам Бог!
Уклоните ми с очију ово смеће!
Посклањајте ми ове емоције у фиоке!
Напоље, политичари, литерате,
Питоми тговци, полицијо, курве, подводачи,
Све је то слово које убија а не дух који оживљава –
Дух који живот удахњује овога трена то сам ЈА!
Нек ми се ниједан курвин син не испречи на путу!
Мој пут се простире дуж бескраја до краја!
А да ли сам кадар да стигнем до краја, то се не тиче тебе,
Већ мене, и Бога, и мог поимања речи Бескрај…
Напред!
Стављам мамузе!
Осећам мамузе, ја сам тај коњ којег узјахујем,
Јер ја, по својој вољи да се поистоветим са Богом,
Могу бити све, или ништа, или било шта,
Већ како ми дуне… Нико с тим нема никакве везе…
Помамно лудило! Жеља да лајем, скачем,
Урилчем, њачем, изводим телом скокове, пируете, крике,
Да се вежем за точкове возила, да се под њих бацим,
Да се подметнем под звиждук корбача спремног да ошине,
Да будем куја свих паса и да ми их не буде доста,
Да будем управљач свих машина а да је брзина ограничена,
Да будем смрскан, остављен, измештен, истрошен,
Плеши са мном, Волте, тамо, с другог света, плеши овај бес,
Скачи са мном уз овај бубањ по којем добују звезде,
Падни са мном изнурен на земљу,
Ударај са мном ошамућен о зидове,
Разби се и распадни се са мном
У све, на све, око свега, лишен свега,
Апстрактни бес тела што изводи маелстромс у души…
Превела са португалског Јасмина Нешковић
Из књиге Лука на пучини: Поеме Алвара де Кампуша, Паидеиа, Београд, 2001.
Први део поеме-дијалога са великим учитељем модерне поезије – Витменом.