АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
НЕСАНИЦА
Не спавам, и не надам се сну.
Чак и у смрти не надам се сну.
Предстоји ми несаница дуга као Млечни пут
И један залудан зев који ће наџивети свет.
Не спавам; не могу да читам кад се пробудим ноћу.
Не могу да пишем кад се пробудим ноћу,
Не могу да мислим кад се пробудим ноћу –
Боже мој, ни да сањам не могу кад се пробудим ноћу!
Ах, како ме опија жудња да будем било ко други!
Не спавам, лежим, усплахирен, пробуђени леш,
А све што осећам само је празна мисао.
Походе ме, изобличене, ствари које су ми се десиле –
Све оне због којих се стидим и кајем –;
Походе ме, изобличене, ствари које ми се нису десиле –
Све оне због којих се стидим и кајем –;
Походе ме, изобличене, ствари које нису ништа,
И чак се и због њих стидим, и кајем, и не могу да спавам.
Нисам у стању да смогнем снаге и припалим цигарету.
Зурим у зид испед себе као да проматрам свемир.
Напољу је тишина глува за све што се збива.
Неизмерна тишина која би у некој другој прилици била страшна,
У свакој другој прилици, кад бих само могао да осетим страх.
Исписујем стихове заиста допадљиве –
Стихове да бих саопштио како немам шта да кажем,
Стихове да бих упорно понављао то исто,
Стихове, стихове, стихове, стихове, стихове…
Безброј стихова…
А сва истина, и сав живот остају изван њих и изван мене!
Поспан сам, не спавам, осећам, а не знам чиме
Ја сам чисто осећање, независно од чула,
Једна пука апстракција самосвести без личности,
Изузев нужности која условљава свест,
Изузев – откуд знам изузев чега…
Не спавам. Не спавам. Не спавам.
Каква тешка сањивост у глави, на очним капцима, у души!
Каква тешка сањивост свуда осим у могућности сна!
О зоро, превише касниш… Дођи…
Дођи, узалудно,
Да ми донесеш нови дан истоветан са овим, који ће сменити друга ноћ,
Истоветна са овом…
Јер си увек радосна и увек доносиш наду,
Ако је веровати старој сентименталној литератури.
Дођи, донеси наду, дођи, донеси наду.
Мој умор се завлачи у јастук.
Боле ме леђа јер не лежим на боку.
Да лежим на боку, болела би ме леђа што лежим на боку.
Дођи зоро, пожури!
Колико је сати? Не знам.
Немам снаге да пружим руку и дохватим сат.
Низашта немам снаге, низашта више…
Само за ове стихове, написане следећег дана.
Да, написане следећег дана.
Сви стихови су увек написани следећег дана.
Напољу мркла ноћ, савршени спокој.
Мир у свеколикој природи.
Човечанство отпочива и заборавља своје горчине.
Баш тако.
Човечанство заборавља своје радости и горчине.
Тако се обично каже.
Човечанство заборавља, да, Човечанство заборавља,
Али чак и кад је будно, Човечанство заборавља.
Баш тако. Али ја не спавам.
Превела Јасмина Нешковић
Из књиге Познати странац, Паидеиа, Београд, 1996.
Тајно друштво оних који пате од несанице држи свет у равнотежи.
Песма је иначе рођенданска честитка најдивнијој Н.