APRIL: POTPUNI STRANAC – POEZIJA FERNANDA PESOE
LISBON REVISITED (1926)
Ništa me ni za šta ne vezuje.
Želim pedeset stvari u isto vreme.
Čeznem, moren nekom halapljivom žudnjom
Za nečim što ne znam šta je –
Konačno za beskonačnim…
Nemirno spavam i u burnim snovima živim
Kao neko ko nemirno spava i u polusnu sanja.
Zatvorili su mi sva vrata zamišljena i neophodna.
Spustili zavese na sve pretpostavke koje bih mogao videti na ulici,
U sokaku koji sam pronašao ne postoji broj koji su mi dali,
Probudio sam se u istom životu u kojem sam i zaspao.
Čak su i vojske i mojih snova pretrpele poraz.
Čak su i moji snovi osećali da su lažni dok sam ih snivao.
Dojadio mi je čak i onaj život za kojim samo žudim – čak i taj život…
Shvatam samo na mahove,
Pišem u predasima umora;
I neka dosada od dosade izbacuje me na morski žal.
Ne znam kakva sudbina il budućnost predstoji mojoj teskobi bez kormila;
Ne znam koja ostrva nemogućeg Ujga iščekuju moj brodolom;
Ni koje će mi književne palme udeliti bar jedan stih.
Ne, ne znam ni to, ni ma šta drugo, ni ništa…
I u dubini mog duha, gde sanjam minule snove,
Na krajnjim obroncima duše gde prebiram po sećanju bez cilja
(A prošlost je tek prirodna magla od lažnih suza),
Na drumovima i kozjim stazama dalekih šuma
Gde sam umislio da prebiva moje biće,
Beže, obezglavljeni, poslednji ostaci
Konačne zablude,
Vojske iz mojih snova, nepostojeće, a već poražene,
Moje buduće kohorte u Bogu rasejane.
Ponovo te vidim,
Grade mog detinjstva, zlokobno izgubljeni…
Tužni i radosni grade, ponovo u tebi sanjam…
Ja? Al da li sam ja onaj isti što je nekad živeo ovde,
I vratio se, iznova krenuo ovamo, da se vrati.
I nastavio ovamo da se vraća?
Ili smo svi mi oni nekadašnji Ja koji sam ovde bio (ili bili)
Samo niska živih bisera poređanih na nit sećanja,
Samo niz snova o meni koje neko van mene sanja?
Ponovo te vidim,
Srcem sve daljim i daljim, i dušom sve manje mojom.
Ponovo te vidim – lisabon i Težo i sve –,
Ja, zaludni prolaznik u tebi i u sebi,
Stranac ovde kao i na svakom mestu,
Slučajni gost u životu i u duši,
Utvara koja tumara u odajam sećanja,
Gde miševi cijuču i škripe natrule daske,
U ukletom zamku neumitnog postojanja…
Ponovo te vidim,
Senku što promiče kroz senke, i blesne
Ne tren nekom sablasnom svetlošću, nepoznatom,
I klizi u noć kao što se gubi za lađom trag
Na vodi koja se više ne čuje…
Ponovo te vidim,
Ali, avaj, sebe više ne vidim.
Razbilo se čarobno ogledalo sa mojim likom uvek istim,
I u svakoj zloslutnoj krhotini vidim samo delić sebe –
Samo delić sebe i delić tebe!…
Fernando Pesoa (1888-1935)
Iz knjige Poznati stranac – pesme Alvara de Kampuša, Paideia, Beograd, 1996.
Mesec april posvećen je poeziji Fernanda Pesoe.
Fernando Pesoa se danas smatra najznačajnijim modernim pesnikom portugalskog jezika i jednim od najvećih evropskih pesnika. Njegov opus i biografija sasvim su jedinstveni u evropskom i svetskom književnom nasleđu, a stiče se utisak da naša epoha nestabilnih i veoma promenljivih identiteta njegovo delo čini tek sada primamljivim i modernim.
Pesoin život vezan je za Lisabon i ovaj grad je danas nezamisliv bez svog pesnika. Nakon odrastanja u Južnoj Africi Pesoa u Lisabonu pokušava sa izdavaštvom, ali mu taj posao propada. Čitav građanski život provodi, poput Kafke, kao činovnik, korespodent u trgovačkim poslovima. Taj život, po rečima samog pesnika je lažan, „onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk“. Pravi Pesoin život, odnosno njegovi životi odvijali su se u snu, u poeziji.
Najbolji poznavalac njegovog dela i prevoditeljka njegove poezije na srpski jezik Jasmina Nešković, između ostalog kaže: „Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, ovaj pesnik, čije prezime na portugalskom znači „ličnost“, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je „zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da „postane drugi“ i „bude mnogostruk kao svemir“, ispuniće članovi njegove razgranate imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih srodnika, „heteronima“ koji imaju razgovetne fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, u pojednim slučajevima i smrt. Svaki od njih ima svoj izgrađeni pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil, svaki predstavlja ovaploćenje jedne od mnogobrojnih mogućnosti ljudske egzistencije koje se realizuju na pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku. U polifoniji ovog razuđenog i mnogostrukog dela, koju stvara preko trideset „autora“, različitih žanrovskih i poetičkih opredeljenja, izvajaju se četiri dominantna glasa, osobene jačine i tonaliteta – četiri zasebna pesnika, jednako značajna i velika po složenosti tema i kvalitetu stiha: Alberto Kaejro, Rikardo Reiš, Alvaro de Kampuš i Fernando Pesoa – ortonim.“