АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
ЛИСБОН РЕВИСИТЕД (1926)
Ништа ме ни за шта не везује.
Желим педесет ствари у исто време.
Чезнем, морен неком халапљивом жудњом
За нечим што не знам шта је –
Коначно за бесконачним…
Немирно спавам и у бурним сновима живим
Као неко ко немирно спава и у полусну сања.
Затворили су ми сва врата замишљена и неопходна.
Спустили завесе на све претпоставке које бих могао видети на улици,
У сокаку који сам пронашао не постоји број који су ми дали,
Пробудио сам се у истом животу у којем сам и заспао.
Чак су и војске и мојих снова претрпеле пораз.
Чак су и моји снови осећали да су лажни док сам их снивао.
Дојадио ми је чак и онај живот за којим само жудим – чак и тај живот…
Схватам само на махове,
Пишем у предасима умора;
И нека досада од досаде избацује ме на морски жал.
Не знам каква судбина ил будућност предстоји мојој тескоби без кормила;
Не знам која острва немогућег Ујга ишчекују мој бродолом;
Ни које ће ми књижевне палме уделити бар један стих.
Не, не знам ни то, ни ма шта друго, ни ништа…
И у дубини мог духа, где сањам минуле снове,
На крајњим обронцима душе где пребирам по сећању без циља
(А прошлост је тек природна магла од лажних суза),
На друмовима и козјим стазама далеких шума
Где сам умислио да пребива моје биће,
Беже, обезглављени, последњи остаци
Коначне заблуде,
Војске из мојих снова, непостојеће, а већ поражене,
Моје будуће кохорте у Богу расејане.
Поново те видим,
Граде мог детињства, злокобно изгубљени…
Тужни и радосни граде, поново у теби сањам…
Ја? Ал да ли сам ја онај исти што је некад живео овде,
И вратио се, изнова кренуо овамо, да се врати.
И наставио овамо да се враћа?
Или смо сви ми они некадашњи Ја који сам овде био (или били)
Само ниска живих бисера поређаних на нит сећања,
Само низ снова о мени које неко ван мене сања?
Поново те видим,
Срцем све даљим и даљим, и душом све мање мојом.
Поново те видим – лисабон и Тежо и све –,
Ја, залудни пролазник у теби и у себи,
Странац овде као и на сваком месту,
Случајни гост у животу и у души,
Утвара која тумара у одајам сећања,
Где мишеви цијучу и шкрипе натруле даске,
У уклетом замку неумитног постојања…
Поново те видим,
Сенку што промиче кроз сенке, и блесне
Не трен неком сабласном светлошћу, непознатом,
И клизи у ноћ као што се губи за лађом траг
На води која се више не чује…
Поново те видим,
Али, авај, себе више не видим.
Разбило се чаробно огледало са мојим ликом увек истим,
И у свакој злослутној крхотини видим само делић себе –
Само делић себе и делић тебе!…
Фернандо Песоа (1888-1935)
Из књиге Познати странац – песме Алвара де Кампуша, Паидеиа, Београд, 1996.
Месец април посвећен је поезији Фернанда Песое.
Фернандо Песоа се данас сматра најзначајнијим модерним песником португалског језика и једним од највећих европских песника. Његов опус и биографија сасвим су јединствени у европском и светском књижевном наслеђу, а стиче се утисак да наша епоха нестабилних и веома променљивих идентитета његово дело чини тек сада примамљивим и модерним.
Песоин живот везан је за Лисабон и овај град је данас незамислив без свог песника. Након одрастања у Јужној Африци Песоа у Лисабону покушава са издаваштвом, али му тај посао пропада. Читав грађански живот проводи, попут Кафке, као чиновник, коресподент у трговачким пословима. Тај живот, по речима самог песника је лажан, „онај где нас на крају стрпају у неки сандук“. Прави Песоин живот, односно његови животи одвијали су се у сну, у поезији.
Најбољи познавалац његовог дела и преводитељка његове поезије на српски језик Јасмина Нешковић, између осталог каже: „Рођен са органском и константном тежњом ка деперсонализацији, прерушавању и претварању, овај песник, чије презиме на португалском значи „личност“, осећао је себе као различита бића и створио у свом духу мноштво ликова које је „задужио“ да уместо њега проживе другачије животе. Песников императив да „постане други“ и „буде многострук као свемир“, испуниће чланови његове разгранате имагинарне породице ближих и даљих духовних сродника, „хетеронима“ који имају разговетне физиономије, карактер, порекло, биографију, у поједним случајевима и смрт. Сваки од њих има свој изграђени поглед на свет, сензибилитет, морал, рукопис и стил, сваки представља оваплоћење једне од многобројних могућности људске егзистенције које се реализују на позорници песничке имагинације и испољавају у језику. У полифонији овог разуђеног и многоструког дела, коју ствара преко тридесет „аутора“, различитих жанровских и поетичких опредељења, извајају се четири доминантна гласа, особене јачине и тоналитета – четири засебна песника, једнако значајна и велика по сложености тема и квалитету стиха: Алберто Каејро, Рикардо Реиш, Алваро де Кампуш и Фернандо Песоа – ортоним.“