АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. МАРТ. КАО НЕКО
ЧИСТИЛИШТЕ
То ме свако пита. И зачудићеш се:
Дуго је најлепше-и-највеће здање
У граду био: К а р а н т и н.
Могу се, ако загребеш малтер,
(ЈОШ УВЕК) ископати цеваница,
Ил ребро градитеља.
Јер, ту је био забел
Између подземља и земље,
Између земље и неба.
Ту би они,
Који сајлом Родопа пођу
(ДА ОДБЕГЛЕ ОЧЕВЕ НАЂУ)
У Хеладу,
И они из Јерусалима и Смирне,
Што беже у Пољску и Немачку:
(ДА УМНОЖЕ СЕМЕ И АМЕТИСТЕ)
Узели лекове и тачне карте,
И запуцали даље,
Али, многи су и остали.
И каква смо само мешавина били:
Словени… Грци… Германи…
Угари… Јевреји… Латини… Ах,
Не знаш ти колико одора промени
Глумац,
Док не остане го. И питаш:
Шта нас је одржало,
Која култура… обичаји…
Одговорићу ти:
Карантина више нема (У-НАМА-ЈЕ)
Ал научио нас је да људе
Делимо на здраве и убоге.
Осим тога, мржња која траје,
(ОВДЕ ЈЕ ТРАЈАЛА)
Учини да човек заборави: Ко је,
И шта је.
А ЛИВАДА КАЖЕ:
Учитељ никада не открива све
својим ученицима. Ако их воли.
Раша Ливада (1948-2007)
Из књиге Карантин, Просвета, Београд, 1977.
Мада је карантин у нама, Светски дан поезије 011 још увек траје.