Dragi Nedelčevski (Makedonija), Život u kutiji, fotografije

U 10. godini Galerije Artget bivši umetnički direktori Galerije predstavljaju: Đorđe Odanović, umetnički direktor 2010. predstavlja Dragog Nedelčevskog (Makedonija)
ŽIVOT U KUTIJI

Dragi Nedelčevski i njegov fotografski esej Život u kutiji u velikoj meri odražavaju aktuelnu situaciju na relevantnoj makedonskoj umetničkoj i fotografskoj sceni. Život u kutiji je rezultat višemesečnog posmatranja i svojevrsne vizualizacije jednog neobičnog porodičnog ambijenta – porodice samog autora. Ovaj projekat može stoga da se svrsta u kategoriju porodične fotografije, mada nije pravljen da bi bio album sa fotografijama, koji obično nudi uvid u porodične skupove organizovane povodom raznih praznika, godišnjica i drugih svetkovina.

Projekat pre svega nudi priču o svakodnevnom životu u jednoj porodici, autentičan dokaz o trivijalnoj „dramaturgiji“ svakodnevice, o neprestanom toku malih, sitnih radnji koje čine život. Glavnu ulogu u ovoj autorskoj i porodičnoj „drami“ tumači Mane Nedelčevski, autorov sin koji boluje od teškog oblika cerebralne paralize. Nedelčevski fotografsku priču o porodičnom okruženju ne pravi portretisanjem likova i posebnih događaja, nego stalnim i beskonačnim zapisivanjem trenutaka iz Kosmosa svakodnevice: kretanja, mirovanja, tuge, bola, sreće, odmora, igre i drugih stanja. Likovi nisu statični modeli koji poziraju, već se oni slobodno ponašaju pred neprimetnim pogledom stalno prisutnog fotografskog objektiva.

U svom fotografskom pristupu, autor izbegava surovo posmatranje Manetovog „kliničkog stanja“ i pored neverovatne blizine i raznovrsnosti načina na koji ga objektivom fotoaparata stalno sledi. Baš naprotiv: ova „opasna” blizina, ovo cerebralno, ekspresivno razotkrivanje njegovog stanja i portretisanje neposrednog okruženja, nadilazi ono „odbojno“ i „sudbinsko“ i suočava se s tim. Hrabrim približavanjem ponoru „odbojnog“, autor ga svojim fotografskim pristupom pripitomljuje i pretvara u svakodnevno prihvatljivo. Tvorac ovog fotografskog eseja ponire do samog dna drame opasnog postojanja, mireći se sa neophodnošću života sa onim što se uobičajeno smatra neprihvatljivim. Pričajući ovu foto-priču, on svedoči o bici sa životom koja je dobijena, uzdignuta na pijedestal i pretvorena u veličanje radosti življenja.

Valentino Dimitrovski, istoričar umetnosti

***********************

Život u kutiji je izložba po izboru Đorđa Odanovića, umetničkog direktora Galerije Artget 2010. godine. On se opredelio za umetnika sa recentne makedonske scene Dragog Nedelčevskog, kao donekle apartnu pojavu na njoj. Izložba se može tumačiti kao monolog oca, ili monolog fotografa. Emotivan do krajnjih granica.

Mane Nedelčevski ima 14 godina. Boluje od teške forme cerebralne paralize. Kada je budan, vezan je za invalidska kolica. Mane ne govori, ne hoda, on ne može sâm da sedi, ne može samostalno da se hrani i održava ličnu higijenu. Svakoga dana mora da prima lekove, često ima epileptične napade, a svaki predmet koji je u njegovoj blizini odmah stavlja u usta. Živi u Tetovu sa majkom, ocem i desetogodišnjim bratom, u stanu na trećem spratu, u stambenoj zgradi bez lifta. U posetu im često dolaze bliži rođaci, ali je za njegove roditelje izlazak u šetnju sa Manetom u kolicima veliki napor.
On je dete sa posebnim potrebama. Njegova porodica je porodica sa posebnim potrebama. Njihov je život potpuno drugačiji od života drugih porodica.
To je „život u kutiji“, vezan za dve sobe. U njemu ima teških, ali i lepih trenutaka. Mane voli da sluša muziku, da pije kafu, da se mazi, i da bude okružen najbližima. Veoma je drag, ali u isto vreme veoma „naporan“. U stvari, on u porodici diktira ritam života.
Za njega postoji samo sadašnjost. Mane nije svestan prošlosti i ne zna šta je budućnost. Ako mu je nešto potrebno – to se mora uraditi odmah. On nema stresove, ne pati kao većina nas od komformizma i nije rob navika, predrasuda, i drugih formi „društveno poželjnog ponašanja“.
Za mene je devet meseci rada na foto-eseju Život u kutiji bio težak, ali i uzbudljiv životni i fotografski izazov. Radeći na njemu, upoznao sam Maneta bolje i još više ga zavoleo. Često sam bio u dilemi: da li da, u određenom trenutku, budem otac, da mu pomognem ako ima epileptični napad, da pomažem Oliveri oko kupanja, oko presvlačenja, da ga stavim u krevet da spava ili da budem fotograf i da zabeležim trenutke radosti, bola, nervoze, igre, sna…
Dixi et salvavi animam meam!

Dragi Nedelčevski