АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ФЕБРУАР: ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ
ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА
Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!
Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и бог, и човек, и ров!
А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил’ немам снаге – да му се светим.
Ја сам до јуче покорно сагиб’о главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!
Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело Пропаст.
И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе –
остало вам на част!
Душан Васиљев (1900-1924)
Из књиге Антологија експресионистичке лирике, Светови, Нови Сад, 1998.
Иако је за свега пет-шест година књижевног рада написао две подебеле књиге стихова и прозе, Васиљев је остао упамћен углавном по овој песми. То је, углавном, неправедно, али ова песма свакако далеко превазилази све сличне антиратне химне у српској поезији тога доба.