Pesma na dan – Milan Dedinac

07.02.2011, 16:10.
blank-image

AVANGARDA: KOLEKCIJA ZA SEZONU ZIMA/PROLEĆE 2011. FEBRUAR: ZAMORENOJ OMLADINI

JAVNA PTICA

Iz razderane kotline, iz rane, gde sam za sobom s jezom gore sušio, vode ispio; med zlim izvorima, međ rukama drugara uzburkanih od Sunca, zgasnulih i vlažnih, groznih drugara; međ stablima u vitlu; međ stenjem izlokanim; s morem olujnih pluća – vodo, vodo, ah, vodo! kada sam te u praćke tvoje proklinjao; iz travuljina sna ovog – kisele trave naslagane dunom koja se seli – na vetru zamornom, ležeći, mokro dok sam ih udisao – ja sam čekao samo, ja uvek, velike dlanove krvi koji su svuda…
Svuda! Samo se penju. U tavane se dižu…
Kud se okrenem: sa dužica, sa brazda, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo – rastu, za mnom. Penju se, penju, penju – bez mene.
Bio je to zamah vatre po šumi ovog disanja, zamah slepih sprudova, žeđ živog peska ovog izdajničkog što je poseo sve staze sazvežđa i buđenja mog. Hoćeš li stalno biti, hoćeš li uporno vesti na pragu ovome snu?
Ah, gledaj, pazi pazi – rastavi se kiša od Zemlje, odiže se u nebo… Ja idem…

idem pod toplom zvezdom
idem na nove staze
u dubini me čeka sedam
– prozirnih postelja

Za svaki – oh, opet – korak… jedan
anđeli plaču
za svaki pogled
gase se meni vode

Mrtav dvadeset noći…
Jutro!
Verujem, ostaće, ostaće najzad
a Ona – nekuda ode…

A kad se izvije noćas slepić iz ševara, biće zbog Tebe.
Staće, pevaće zlato, zlato što ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato večernjeg Sunca. Reže u pesku živo – zlato kraj vode.
Za topal talas, za krečno nebo, za zastrašene staze, da usnim – neću, ja pod maticom čekam Tvoje dozive noći, Tvoje smejanje Suncu. – Ah, ko da ga nosi, vrelo, Sunce što nam je ispeklo oči, što pije, što muči, od koga pište šume. Sunce što ruši šume?
Neće, neće to biti više nesavladani Meseci buđenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci mladi, kovni, ni žita duboko usečena u stravi, u pustoši moljenih, mamnih, iskanih pomračenja. Ni jata zvezda. I još i, odista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.
Nikad. Tavane penju… Šire se, šire. Mame!.. Sad ih u snu, u mlazu crnih zrakova, nad licem svojim, nađem.
Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim što su se razlile Zemljom sve do mladice koju su presekle zora, daleko, i noć…
Do mladice nad jarkom, odvio se, jedini list treperi…

ZALASTRIM! – Tu sinju pticu koju ne videh grdnu, izraslu, čuo sam je gde peva. Slete na reku.
Ugledah je – uhvatila se za granu. – Zora se ljulja.
I smeh!
Kakav smeh!
Bez bilja, bez mekog srca, bez uzdaha, bez kuće – dugo vruće su mi ruke

… PO DETELINI KORAČAM…

Milan Dedinac (1902-1966)
Iz knjige Sabrane pesme, Nolit, Beograd, 1981.

Poslednji deo iz pesme koja je jedan od najuzvišenijih trenutaka međuratne srpske avangarde. Dedinac u predgovoru kaže: „A radovalo me je opet, što jedared odštampana, nije ličila na knjigu. Pre na sve drugo – na reklamnu brošuru kave fabrike, možda fabrike mirisa, na note nekog „šlagera“, čak na berzanski izveštaj – samo ne na knjigu, najmanje na književno delo.“ Ova poema donela je novo osećanje sveta, nov pesnički intenzitet u srpsku liriku, i možda odlučnije nego bilo koji drugi tekst, odvojila prvu generaciju modernista, od druge, vezane za nadrealizam.

Loading...