АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ФЕБРУАР: ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ
ЈАВНА ПТИЦА
Из раздеране котлине, из ране, где сам за собом с језом горе сушио, воде испио; мед злим изворима, међ рукама другара узбурканих од Сунца, згаснулих и влажних, грозних другара; међ стаблима у витлу; међ стењем излоканим; с морем олујних плућа – водо, водо, ах, водо! када сам те у праћке твоје проклињао; из травуљина сна овог – киселе траве наслагане дуном која се сели – на ветру заморном, лежећи, мокро док сам их удисао – ја сам чекао само, ја увек, велике дланове крви који су свуда…
Свуда! Само се пењу. У таване се дижу…
Куд се окренем: са дужица, са бразда, из лица, иза ове главе моје, моје, и тамо – расту, за мном. Пењу се, пењу, пењу – без мене.
Био је то замах ватре по шуми овог дисања, замах слепих спрудова, жеђ живог песка овог издајничког што је посео све стазе сазвежђа и буђења мог. Хоћеш ли стално бити, хоћеш ли упорно вести на прагу овоме сну?
Ах, гледај, пази пази – растави се киша од Земље, одиже се у небо… Ја идем…
идем под топлом звездом
идем на нове стазе
у дубини ме чека седам
– прозирних постеља
За сваки – ох, опет – корак… један
анђели плачу
за сваки поглед
гасе се мени воде
Мртав двадесет ноћи…
Јутро!
Верујем, остаће, остаће најзад
а Она – некуда оде…
А кад се извије ноћас слепић из шевара, биће због Тебе.
Стаће, певаће злато, злато што га не понесох на руци, злато у Сунцу, злато вечерњег Сунца. Реже у песку живо – злато крај воде.
За топал талас, за кречно небо, за застрашене стазе, да усним – нећу, ја под матицом чекам Твоје дозиве ноћи, Твоје смејање Сунцу. – Ах, ко да га носи, врело, Сунце што нам је испекло очи, што пије, што мучи, од кога пиште шуме. Сунце што руши шуме?
Неће, неће то бити више несавладани Месеци буђења мојих, ни утрнулих вена, Месеци пренапети, Месеци млади, ковни, ни жита дубоко усечена у страви, у пустоши мољених, мамних, исканих помрачења. Ни јата звезда. И још и, одиста спазих, никад. Никад! Ваљда једини пут.
Никад. Таване пењу… Шире се, шире. Маме!.. Сад их у сну, у млазу црних зракова, над лицем својим, нађем.
Ни звезде! Али ни мора. У водама мртвим што су се разлиле Земљом све до младице коју су пресекле зора, далеко, и ноћ…
До младице над јарком, одвио се, једини лист трепери…
ЗАЛАСТРИМ! – Ту сињу птицу коју не видех грдну, израслу, чуо сам је где пева. Слете на реку.
Угледах је – ухватила се за грану. – Зора се љуља.
И смех!
Какав смех!
Без биља, без меког срца, без уздаха, без куће – дуго вруће су ми руке
… ПО ДЕТЕЛИНИ КОРАЧАМ…
Милан Дединац (1902-1966)
Из књиге Сабране песме, Нолит, Београд, 1981.
Последњи део из песме која је један од најузвишенијих тренутака међуратне српске авангарде. Дединац у предговору каже: „А радовало ме је опет, што једаред одштампана, није личила на књигу. Пре на све друго – на рекламну брошуру каве фабрике, можда фабрике мириса, на ноте неког „шлагера“, чак на берзански извештај – само не на књигу, најмање на књижевно дело.“ Ова поема донела је ново осећање света, нов песнички интензитет у српску лирику, и можда одлучније него било који други текст, одвојила прву генерацију модерниста, од друге, везане за надреализам.