АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ЈАНУАР. СЕБАСТИЈАН СЕ БУДИ
РАПСОДИЈА ЈЕДНЕ ВЕТРОВИТЕ НОЋИ
Дванаест часова.
Дуж простора улица
Садржаних у некој лунарној синтези,
Шапћући лунарне инкантације
Растварају се спратови памћења
И све његове јасне релације,
Вишезначности и тачности,
Свака улична лампа коју пређем
Ко судбоносни бубањ бубња умом
И кроз просторе таме
Поноћ сећањем тресе
Ко лудак што тресе мртвим геранијумом.
Пола два,
Улична лампа је промунђала,
Улична лампа је загунђала,
Улична лампа рече: „Гледај ту жену
Што оклева ка теби у светлости врата
Отворених за њом као да се кезе.
Видиш да је поруб сукње њене
Искидан и умрљан песком,
И видиш да се угао њеног ока
Уврће попут чиоде искривљене.“
Памћење избацује суво у висину
Гомилу уврнутих ствари;
Уврнуту грану на обали
Глатко оглодану, и углачану
Као да је свет одао
Тајну свога костура,
Крутог и белог.
Сломљену опругу у фабричком дворишту,
Рђу што приања уз облик ког напусти снага,
Жилава и свијена и спремна да сегне.
Пола три;
Улична лампа рече:
„Уочи ту мачку, у сливнику близу је,
Што протеже се, облизује
И ждере комадић ужеглог путера.“
Тако се рука детета, аутоматски,
Измакла и стрпала у џеп играчку што се кретала кејом.
Ништа нисам могао видети иза ока тог детета.
Видео сам очи на улици
Како настоје да завире између осветљених капака,
А једно поподне у некој бари рака,
Старог рака са шкољкицама на леђима,
Стискао је врх од штапа који сам му пружио.
Пола четири,
Лампа је промунђала
Лампа је загунђала у таму.
Лампа је зујала:
„гледај луну.
Ла луне не гарде ауцуне ранцуне,
Намигује малаксалим оком,
Осмехује се у углове.
Она глади косу траве.
Луна је изгубила памћење.
Од богиња излоканих рошаво јој лице,
Рука њена уврће ружу од папира
Што мирише на прашину и колоњску воду,
Она је сама
Са свим старим ноћним мирисима
Који њеним мозгом прођу, дођу, оду.“
Ево сећања
На неосунчане суве геранијуме
И прашину у пукотинама
Мирисе кестена на улицама,
И женске мирисе у замраченим собама,
И цигарете по ходницама
И мирисе коктела у баровима.
Лампа рече:
„Четири часа,
Ево броја на вратима
Памћење!
Имаш кључ,
Мала лампа шири прстен по степенику.
Попни се.
Кревет је намештен; четкица за зубе је о зиду.
Стави ципеле код врата, спавај, спремај се за живот.“
Нож, последње увртање криво.
Т. С. Елиот (1888-1965)
Превео са енглеског Иван В. Лалић
Из књиге Изабране песме, СКЗ, Београд, 1998.
Мало који песник је тако пресудно формирао поезију и књижевност 20. века као Елиот, и то у једнакој мери и поезијом и својим аутопоетичким ставовима. Ова песма је из прве Елиотове збирке Пруфрок и друга разматрања (1917), са којом и почиње преврат у модерној поезији енглеског језика. О Елиотовој поезији постоје томови литературе; између осталих узгред га код нас спомињу Давичо и Марко Ристић, и то у изразито негативном контексту, али, ето, упркос томе што су то вредне примедбе, његовој слави то нимало није сметало.