АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ЈАНУАР. СЕБАСТИЈАН СЕ БУДИ
***
Ова стара тескоба,
Ова тескоба коју вековима у себи носим,
Излила се из крчага,
У сузе, у пусте маштарије,
У снове налик на кошмаре без страве,
У силна и нагла узбуђења лишена сваког смисла.
Излила се,
Једва и знам како треба да се владам у животу
С овом мрзовољом од које ми се душа мршти!
Камо среће да сам заиста сишао с ума!
А уместо тога: ово ни тамо ни овамо,
Ово отприлике,
Ово и може и не мора…,
Ово.
Заточеник у лудници је барем неко.
Ја сма заточен у лудници без луднице.
Ја сам хладнокрвно луд,
Суманут и оштроуман,
Свему сам туђ и једнак свима:
Спавам будан са сновима који су лудост
Јер нису снови.
Такав сам…
Јадна стара кућо мог изгубљеног детињства!
Шта би рекла кад би знала какав сам бескућник данас!
Шта се то десило с твојим малишаном? Полудео је.
Шта је с оним што је спокојно спавао
Под твојим паланачким кровом?
Полудео је.
Шта ли је с оним што сам био? Полудео је.
То сам данас ја.
Кад бих макар могао да верујем у било шта!
Рецимо у онај тотем донесен из Африке
Који смо у чували у кући.
Био је грозан, био је накарадан,
Ал ипак, имао је у себи нечег божанског,
Као и све у шта се верује.
Кад бих барем могао да верујем у неки тотем –
Јупитера, Јехову, Човечанство –
Сваки би ми добро дошао,
Јер ништа на свет и не постоји
Изван оног што мислим да постоји.
Прсни, срце од бојеног стакла!
(Алваро де Кампуш)
Фернандо Песоа (1888-1935)
Превела са португалског Јасмина Нешковић
Из књиге Потпуни странац, Паидеиа, Београд, 1996.
Можда најавангарднији Песоин хетероним, Алваро де Кампуш је писао оде које „с футуристичким одушевљењем славе неисцрпну разноликост света обогаћеног достигнућима модерне цивилизације.“
.