Говоре: Васа Павковић, Бојан Васић и аутор; модератор: Марјан Чакаревић
Тридесет година након објављивања књиге Тајанствени стрелац, Никола Вујчић је дошао до статуса једног од водећих српских песника. Оно по чему се Вујчићево дело разликује од већине значајних опуса у послератној поезији, јесу библиографске чињенице: готово све своје књиге овај песник објавио је у малим, библиофилским издањима, код издавача изван матичног културног простора, у скромним тиражима. Измештајући физички своју поезију изван главних издавачких токова, Вујчић је и поетички био на дистанци у односу на своју генерацију. Изван неоавангардних побуна, али још више удаљен од исповедно-наративног концепта, Вујчић је из књиге у књигу, укључујћи и најновију збирку Докле поглед допире (2010), истраживао неколико својих кључних тема: страхове и опсесије из детињства, однос човека и природе, могућности и границе језика и постојања у језику. Сви ови мотивски комплекси постоје и у последњој Вујчићевој књизи, сви се поменути односи још једном преиспитују и, на неки начин, заокружују.
„Свако има своје небо./ Ја своје носим.“
Издавач: Просвјета, Загреб, 2010.