НОВЕ СЛИКЕ БЕОГРАДА 2000 – 2010.

Ова изложба је премијерно приказана на Месецу фотографије у Братислави у новембру 2010, а београдска публика ће имати прилику да види, до сад претежно неизлагане фотографије чије су теме Београд и његови житељи.

НОВЕ БЕОГРАДСКЕ СЛИКЕ – фотографије Београда 2000–2010.

Избор радова за ову изложбу припао је Горану Малићу, фотографу, историчару српске фотографије и уметничком директору галерије Артгет КЦБ-а 2004/2005, и ослоњен је на поетике аутора који су стварали током последње деценије, а и данас су активни.

Намера аутора је да, бирајући једну тему као повод за изражавање заједничких утисака, покаже естетске особености различитих ауторских рукописа у медију фотографије – од Мирка Ловрића (1935) и Драгана Мирковића (1946), преко Александра Келића (1964), Алексе М. Трбовића (1966), до најмладјих : Милене Анђеле Мишић (1982) и Сање Кнежевић (1984).

Малић се определио за нове, до сад углавном неизлагане фотографије, чије су теме Београд и његови житељи, истичући да његов избор има за циљ да укаже на неке поетике које су биле доминантне у последњој деценији. Фотографије карактеришу сликовни квалитети градских амбијената, али не толико кроз техничке особине овог медија као реалистичног сведочанства, већ кроз естетске особености различитих ауторских рукописа. Тема је само била повод да изабрани аутори, упркос личним разликама у гледању на град, своје сензибилитете преточе у мозаик заједничких утисака који смо, сходно блиском времену његовог настанка, назвали – Нове београдске слике, каже Малић

Обично се каже да су старији уметници традиционални, а млађи прогресивни. Овај избор показује да то не мора бити тако. Сходно својим ранијим опредељењима, у којима је увек био на линији авангарде, Мирко Ловрић и овога пута истражује ликовне феномене: дисторзије, изненадна скраћења облика и преламања светлости. Драган Мирковић обузет је супротностима градског живота. Бранислав Стругар познат је као стрпљиви бележник лепих амбијената и заводљивих светлости. Фадил Шарки, црно-белом сликом вешто бележи необичне призоре скривених градских места. Особина Зорана Ђорђевића је сведеност и усмереност на основне особине мотива. Изразито заинтересован за драматику црно-беле фотографије, Александар Келић се приклања различитим темама од којих су многе везане за споменичко наслеђе, етнологију, каткад и фолклор. Алекса М. Трбовић је склон испитивању социјалних феномена: предпразничног украшавања кућа, уличних призора, тетоважа, мотоциклиста, близнакиња… а фотографише и споменичку декорацију архитектуре Београда. Иван Станић настоји да избегне ограничења и уобичајене правоугаоне форме фотографије – Београд види као разноврстан спој архитектуре и амбијента урбаног живљења. Изразито репортажни фотограф Милена Анђела Мишић улази у уличне догађаје, град види као котао у коме се увек нешто кува (ватрогасне интервенције, спортска такмичења, улични проблеми…). Са репортерским нервом и Сања Кнежевић испитује структуру града у његовим различитим слојевима,користећи сумрачно или предвечерње небо, расуту светлост, драму облака, атмосферу градских симбола, двокрилни авиончић налик на комарца, па покрет, скок…

Реализацију изложбе помогли су Град Београд – Секретаријат за културу и Министарство културе Републике Србије.