С ОНЕ СТРАНЕ УЗВИШЕНОГ: МЕЛАНХОЛИЈА ЛАРСА ФОН ТРИРА

Предавање Јована Чекића, циклус „О меланхолији“
Ларс фон Трирова Меланхолија би се, на први поглед, могла сврстати у филмове катастрофе. Меланхолија, по којој је филм и добио назив, планета је која се крије иза Сунца и која на сваких десет хиљада година улази у смртоносну игру (данце мацабре) са Земљом. У тој смртоносној игри улог је опстанак свеукупног живота на Земљи јер се поставља питање да ли ће доћи до судара две планете? У оваквој поставци свакако има нечег надреалног у односу на досадашње научне увиде који се тичу Сунчевог система. Фон Трирова опаска на конференцији за штампу у Кану, о томе да Меланхолија није толико филм о крају света, колико о стању духа на почетку двадесе тпрвог века, донекле објашњава овај надреални моменат. Тако се од Меланхолије, као планете која ће уништити живот на земљи, читава прича измешта у други регистар, на стање духа као могући разлог нестанка наше цивилизације. Радња филма се догађа у замку који гледа на море, са голф тереном и ергелом расних коња; језик којим се говори је енглески, а валута је долар. Тај спој финансијског (либерално) и аристократског (конзервативно), на неком неодређеном месту на Западу, оцртава доминантни неолиберални фантазам о успеху. Ако је неолиберализам довео до реструктурирања класних односа и до одвајања нове елите, оне која функционише по принципу “само за чланове”, онда се Фон Трирова анализа стања духа фокусира на ту плутајућу екстериторијализовану глобалну елиту, скенирану у једном екстремном тренутку – пар дана пре краја света.