Све оно што жели да каже о нашем времену, Војислав Јовановић даје у класичној форми платоновских дијалога. Издавачи: Градац, 2012. и Друштво Источник, 2012. Учествују: Милутин Петровић и аутор
Као и у претходном дијалогу Сократ, крчмар и крчмарев син, тако и у Сократовој смрти и Епимениду, под „маском“ атинских друштвених и политичких ломова, Јовановић приказује непроменљиве обрасце односа (слободног) појединца и заједнице, моралне дилеме и политичку кратковидост.
Основно питање Јовановићевих дијалога, али и целокупног досадашњег опуса, може гласити: како бити моралан човек у данашњем свету? То се питање проширује на поље песништва, а у књизи Јутарњи гроб добија облик: шта значи бити песник данас? Јовановић се не либи да, у одговорима које даје, као кључне користи данас проказане речи какве су: дух, душа, светло, тама, јутро, вода, ватра, природа, Бог, човек. Отуда књигом преовлађује ведри стоицизам, који се може сажети у реченицу: „зло је добро које нисмо разумели“.