Галерија Артгет – Зоран Миловановић и Боро Рудић, Два погледа; Галерија Подроом – Владимир Николић, Крај света.
Галерија Артгет, Трг републике 5/И
ЗОРАН МИЛОВАНОВИЋ и БОРО РУДИЋ, Два погледа
Изложба пејзажа истакнутих фотографа Зорана Миловановића (Београд) и Бора Рудића (Скопље) у селекцији уметничког директора галерије Артгет у 2014. Александра Келића доноси нам с једне стране класичан приступ фотографисању природе на црно-белим фотографијама Зорана Миловановића, док са друге стране Боро Рудић на својим монументалним фотографијама у боји „црта светлошћу“ у простору у ноћним условима.
Боро Рудић је фасцинантном техником припремања услова за фотографисање показао да и најраскошније боје блистају и ноћу, каткад сјајније него у јулско подне; Зоран Миловановић је предочио да сјене слутњи, чемер пустоши и немуште стријепње нису само ноћне море, него да су ту и дању, на сваком кораку и у свему око нас: на бисерном треперењу воде што слути мрак дубина, у сјени великог бора под којом клизи сребро ријеке, сјени коју ни све ријеке свијета не могу отплавити ни за тренутак из најсвјетлијег дана. Беспријекорно реализиране, чисте и као кадрови и као призори, доведене до виртуозитета сугестивности, фотографије ове изложбе која ће се памтити као култни естетски догађај, и која је већ сада антологијска класика, захваљујући Бори Рудићу и Зорану Миловановићу демонстрирала нам је дубоку истину да је свијет цјелина, да је живот један и јединствен, и да је све што је живо уистину свето и Божје.
(Из текста Два погледа проф. др Ферида Мухића)
Галерија Подроом, Трг републике 5
Владимир Николић, КРАЈ СВЕТА.
У тзв. новој култури гледања, коју већ одавно живимо, стварност је стала у слику која захваљујући савременим носачима иде свуда са нама с обзиром да није више физички условљена у простору. Ипак, видети нешто значи сместити га у целину, систем, који сами мењамо. Како и на основу чега се данас формира систем у којем препознајемо оно што видимо? Радови из серије Огледала дају или враћају слици њену „физичку“ димензију, задржавајући пажњу посматрача и отварајући простор да се слика доживи. Видео пројекције добијају своје стварне – физичке сенке на зидовима, у којим чулна, реалистична слика прави другу, апстрактну. Ефекти у Николићевим радовима настају комбинацијом огледала, дневног светла и уметникове руке. Евоцирајући питања о слици и перцепцији данас, Николић се критички односи према актуелној визуеној култури у којој се однос између слике и свести о истој скрива иза идеје да је све слика.
На отварању изложби, 23. октобра, наступио је хор УХО.
УХО и ти:
падај сило и неправдо
набрусимо косе
стан’ Неретво
буди се исток и запад
—————————-
УХО (уједињени хорови) је антифашистички огранак алтернативних хорова, инициран од стране хора ПРОБА и групе ШКАРТ.
УХО у своје нестално чланство укључује и друге, ванхорске појединце и групе, без обзира на таленат и слух. УХО обнавља антифашистички репертоар, прави нове активистичке песме и развија форме јавне пробе кроз укључење свих присутних у извођење програма.
УХО није глухо (као што ни уво није глуво).