Пут за Европу // Хоћу да говорим о рату

Изложбу организује Културни центар Београда у сарадњи са галеријом Кловићеви двори, а уз подршку Министарства културе и информисања и Града Београда – Секретаријата за културу. Пројекат је посвећен обележавању стогодишњице Првог светског рата.

Отварање у четвртак 4. септембра у 20 сати
Галерија Кловићеви двори
Језуитски трг 4, Загреб

Уметници: Радош Антонијевић, Јанко Баљак, Боогие, Иван Грубанов, Урош Ђурић, Синиша Илић, Александар Јестровић Јамесдин. Дејан Калудјеровић, Срђан Кеча, Марко Лулић, Владимир Миладиновић, Младен Миљановић, Ана Недељковић & Никола Мајдак Јр, Даринка Поп-Митић, Рефлектор-књиге за слушање, Милица Томић, Ибро Хасановић, Влатка Хорват, Немања Цвијановић, Лана Чмајчанин и Адела Јушић

Пре сто година Принцип је испалио метак верујући у идеју Југославије. Верујући у принципе. Тај метак је променио свет.

Век, који обележавамо и „прослављамо“ оставио је за собом низ ратова сваки са већим бројем жртава од претходног. Вредност људског живота девалвирана је готово до бесмисла. Питање хероја и антихероја доживело је апсолутни тријумф партикуларног интереса.

Са историјске тачке гледишта, тај век је сада предмет преиспитивања, углавном припада сец́ању, а оно је итекако повезано са овим „сада“ и „после“ јер живот и смрт подједнако припадају будуц́ности наше егзистенције. А уколико пођемо од тезе да је историја заправо савремена „сторија“, она коју живимо (Б.Цроце), потреба за сталним враћањем на прошлост и преиспитивањем идентитета, појашњава нам Принципе на основу којих деламо или не сада.

Суочавајући се са ратовима на простору бивше Југолавије деведесетих и одговорношћу, суочавамо се заправо са скоро истим питањима, а то су питања о осећају стогодишње нес(а)вршености, осујећеног прогреса, вредносне конфузије и идентитета (личног и политичког). Где припадамо? Како нас је овај век ратова обликовао и утицао на наше животе? (радови Срђана Кече, Александра Јестровића Јамесдина, Дејана Калудјеровића) Да ли су нам исти тзв. „окидачи“ за невољно сећање са којим се морамо суочити да бисмо наставили даље? И да ли смо спремни да кроз ову симулацију сећања будемо отворени за критичко промишљање у односу на понуђене наративе из недавне прошлости? (радови Даринке Поп-Митић, Владимира Миладиновића, Синише Илића, Ибре Хасановића) У којим облицима је насиље преживело? (радови Милице Томић) Какав је наш јавни простор данас? (радови Уроша Ђурића, Александра Јестровића Јамесдина, Ане Недељковић и Николе Мајдака Јр) Где почиње, а где завршава једна идеологија? (радови Ивана Грубанова, Влатке Хорват) Зашто је важно говорити о рату? (рад Лане Чмајчанин и Аделе Јушић) Против чега и како се данас боримо? (радови Немање Цвијановића).

Као и увек за одговоре ће свако морати да уложи лични напор, али верујемо да је и ова изложба у Загребу један корак даље у промишљању стогодишњег гнева који преживаљава широм Европе. Чињеница да је реч о заједничкој иницијативи, званичних културних институција Србије и Хрватске говори у прилог горе наведеној идеји.

Јер показало се (тачно, тачно, тачно) да
Убојице носе ножеве
Неубојице топове.
Праска снажно небо псалам ИКС утопији
И тко ће кориговати нападај на сотону.
Тко?
(Б-песма-Б, Драган Алексић, 1921)

Појединац. (И зато, хоћу да говорим о рату у првом лицу једнине)

Зорана Ђаковић Миннити
Миа Давид