МИЛОМИР КОВАЧЕВИЋ И БЕРНАР ВАЈАН, Париска кафаница

Годишњи програм галерије Артгет, који је уметнички директор у 2014. Александар Келић насловио „Пријатељи фотографије“, доноси изложбу фотографија двојице париских пријатеља, сарајевског фотографа који већ двадесетак година живи у „граду светлости“ Миломира Ковачевића и његовог француског колеге Бернара Вајана – Париска кафаница
Годишњи програм галерије Артгет, који је уметнички директор у 2014. Александар Келић насловио Пријатељи фотографије, доноси изложбу фотографија двојице париских пријатеља, сарајевског фотографа који већ двадесетак година живи у „граду светлости“ Миломира Ковачевића и његовог француског колеге Бернара Вајана – Париска кафаница. Њих двојица се годинама веома често, такорећи свакодневно, срећу у истим кафаницама – Петит Троу де Бретагне, Цхез Јосетте, Саинт Гевраис и Бистро, где понекад попију по неко пиће (Ковачевић црно вино, а Вајан пиво), али увек са својим црним Лајкама М6 и Сумикроновим објективом 2/35 мм бележе атмосферу, ликове и догађаје.

Изложбу Париска кафаница чини 45 црно-белих фотографија – портрета у амбијенту на којима пре свега до изражаја долази непосредност, и искреност у изразу према тренутку, коју чувају ови аутори и сви они који се још увек баве аналогном фотографијом.

Миломир Ковачевић (1961) је сарајевски фотограф са изузетно богатом каријером како у домовини тако и у Паризу, у коме живи и ради од 1995. године. Као фоторепортер у БиХ бавио се најразличитијим темама тадашњег друштва, од оних свакодневних до оних које су у то доба отварале тзв. табу-теме. Серије фотографија са темама из Међугорја, затвора, бувљака, рок концерата, затим Хорде зла (навијачи ФК Сарајева), графити, пионири, Титове фотографије по излозима за последњи Дан Републике, потом оне посвећене првим демократским изборима, страначким митинзима, стварању нових партија, нове власти, мировним манифестацијама, само су неке по којима је Ковачевић постао познат и цењен.

Почетком 1992, он из дана у дан прати изблиза све оно по чему ће Сарајево трагично бити познато у цијелом свијету – живот опкољеног града изнутра. Његове фотографије, које трагедију грађана Сарајева приказују као личну ауторову трагедију, драстично се разликују од фотографија страних колега: док су они вребали што бизарнији приказ смрти, он је бележио живот и отпор том тешком времену, стварајући макар у фотографијама нешто складно и визуелно чисто. У том периоду настају серије фотографија: Тито ин Wар, Но Наме, Асе лежи, Ратна архитектура…

Године 1995. одлази у Париз, где дочекује крај рата, али и наставља своју фотографску и излагачку активност. Настају нове серије фотографија, међу којима, портрети становника Тхонон Лес Баинс-а, Моји пријатељи из Румиллy-а, париска гробља (као наставак ратних серија из Сарајева), потом Петит Троу де Бретагне из истоименог, данас непостојећег, париског бистроа у 3. арондисману у коме су фотографисани људи активно учествовали у поставкама изложби у овом кафеу.
Излагао је и фотографисао у многим земљама света, од БиХ, преко Србије (Његова друга серија париских портрета људи који играју шах, Генс уна сумус, приказана је у Галерији Артгет 2005.) до Француске, Чешке, Русије, САД и Мексика. За свој рад добио је многа признања, а последње му је доделио Председник Француске Републике – проглашен је Витезом са заслугама за фотографски рад и ангажман.

Бернар Вајан (1954, Монтреј-сур-Бреш) је још као адолесцент прекинуо своје формално школовање. Променио је неколико занимања. Док је радио у једном бар-ресторану, сусрео је и упознао многобројне фотографе аматере, заинтересовао се за фотографију, те је купио свој први фотоапарат. Од 1975. године до 1981. године ради као штампар. Објављује репортаже о концертима које организује Културни центар града Бове, оснива фото-клуб и почиње да излаже своје фотографије на групним изложбама. Од 1982. године до 1999. године водио је штампарски атеље једне туристичке агенције, објављивао је фотографије у часопису Либéратион, радио као штампар у чувеној музичкој издавачкој кући Алпхонсе Ледуц. Године 1998. године урадио је фотографије за кампању Позориштне трупе на енглеском језику Ацт Ендрјуа Вилсона. Године 2002. стекао је диплому професионалног фотографа (Цертифицат д’Аптитуде Профессионнелле де Пхотограпхие) на образовној институцији Л’Éцоле дес Тецхниqуес де л’Имаге ЦЕ3П.
Од 1991. године до 2001. године излагао своје радове на изложбама у Паризу, Бовеу, Марсеју, Клишију и др.